Bliski susret treće vrste

Dana 17.februara oko 19 sati, vraćao sam se sa keja sa svojim psom iz šetnje. Na moje čuđenje videh saobraćajnu policiju koja je preprečila Bulevar Nikole Tesle i usmeravala saobraćaj u suprotnom smeru. U daljini videla se i čula graja i galama, već dobro prepoznatljiva, kada deluju blokaderi. Nisam imao nameru da se zadržavam, već mirno da pređem ulicu, bez saobraćaja, i odem kući.

Tada primetih dve devojčice sa kapuljačama, ne starije od 16-17 godina, kako cepaju ukrasne panoe sa ograde gradilišta, gde je nekad bio hotel Jugoslavija! Ni sam ne znam zašto, skrenuh par koraka i pitah ih zašto to rade. Njihov odgovor je bio da one UREDJUJU DRŽAVU! Uz taj komentar meni, normalno da je usledila i salva psovki. Samo sam izgovorio da to nije način, i da nije lepo to šta rade, kada me je neko udario u rame od pozadi i ispred mene se stvorio jedan junoša, verovatno još maloletan...Obratio se devojkama da mogu nesmetano da cepaju, da ih on štiti, da im on čuva leđa, a dok se meni preteći unosio u lice i dva puta me gurnuo, normalno uz psovke...Ja sam ih posmatrao...

Prvi put sam bio u situaciji, da stojim ovako blizu ispred ove dece, za koju ne znam kako bih ih nazvao. Dovoljno mi je bilo ovih nekoliko trenutaka da vidim njihova izobličena lica, lica puna mržnje i besa, oči koje kao da nisu bile ljudske, pre bi se mogli uporediti sa iskeženim krvožednim zverima.

Levom rukom sam držao povodac moga psa, desna mi je bila slobodna. Ti delići sekunde bili su kao večnost dok mi je kroz glavu prostrujalo da sam ja rođeni Dorćolac, od oca Dorćolca, visokoobrazovan, i deka tri unuka...Da ja ovo doživljavam u mom Beogradu, a pored svega ovoga sam čovek od krvi i mesa...

Jednim mojim  uvežbanim udarcem dečko bi bio na zemlji, sa razbijenom jagodičnom košću ili nosem, u najboljem slučaju.

Sabrao sam se , okrenuo i uz takve salve psovki upućene jednom matorcu, koji daleko da je  formalni matorac, prošao pored saobraćajaca, poželevši im srećan rad, i krenuo kući... 
Dok sam se vraćao, razmišljao sam, da su ovi mladi ljudi i svi njima slični u Srbiji, toliko instrumentalizovani, da su kao napujdani psi, željni krvi. Ovaj mladić je želeo da ga ja udarim, jer on bi postao heroj, opozicioni mediji bi imali slučaj, ja bih bio uhapšen, moja porodica bi trpela.

Žao mi je ove omladine i desetine izgubljenih generacija koje neće imati šanse da se vrate u normalni život, jer za njih nikakav autoritet više ne postoji. Zašto bi oni poštovali svog učitelja, profesora, pretpostavljenog na poslu, o roditeljima i da ne pričam,verovatno su i oni slični svojoj deci. Ipak na veliku sreću, mala je skupina ovih mladih ljudi u Srbiji, jer njih društvene mreže i mediji uveličavaju do neslućenih brojeva. 

Sede nalogodavci i ideolozi,  koji koriste ovu decu kao svoje jurišnike ne bi li srušili vlast na ulici, u svojim kabinetima, a za omladinu ih baš briga, kao i za njihovu budućnost.

Svakom normalnom građaninu Srbije stalo je do srpske mladosti i možemo samo da se nadamo i želimo da se dozovu pameti i vrate svom svakodnevnom životu...

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam