Ko opet priziva strano mešanje u Srbiji: Opozicija hoće fotelje preko Picule i Džozefa

Ko će biti novi Felipe Gonzales? To pitanje, između ostalog, nameću pristalice dela opozicije, koje na svaki način žele da internacionalizuju društvenu krizu u Srbiji. Ovaj nekadašnji premijer Španije pre više od četvrt veka, kao predstavnik OEBS-a, posredovao je između vlasti i opozicije u trenutku kad je, zbog sumnje da je došlo do falsifikovanja izbornih rezultata, otvoreno pitanje prekrajanja izborne volje građana. Za razliku od tog vremena, sada niti su sporni izborni rezultati, ni mnoge druge okolnosti, već je namera nekih lidera u proevropskom bloku da na mala vrata, preko tvrdnji da se zalažu za uključenje eksperata, dođu do ministarskih fotelja. U tim planovima oni pokušavaju da iskoriste studentske proteste, ali i one koji su se poslednju deceniju „istakli” u antisrpskim stavovima, podržavajući vlasti u Prištini i Sarajevu nauštrb srpskih nacionalnih interesa.

Tako je američki stručnjak za Balkan Edvard Džozef izjavio da bi makedonski model mogao da posluži za izlazak iz političke krize u Srbiji, a da bi u pregovorima vlasti i opozicije mogli da posreduju SAD ili EU, ili pojedine njene članice. Džozef, predavač na vašingtonskom Univerzitetu „Džons Hopkins”, podsetio je za N1 da postoji relevantan primer iz Severne Makedonije, gde je pre deset godina došlo do velikih demonstracija protiv tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog. „Opozicija je imala zahteve i došlo je do pregovora koji su rezultirali Pržinskim sporazumom, koji bi mogao da bude model za Srbiju. Makedonski model mogao bi da se iskoristi i prilagodi u Srbiji da se, na primer, dođe do prelazne vlade u kojoj opozicionari imaju ključne pozicije u vlasti. I tu potencijalno imate ulogu spoljnog posredovanja SAD ili vlada članica EU ili unije”, tvrdi Džozef.

Sociolog Vladimir Vuletić kaže da ne bi bilo prvi put da se u političke sukobe u Srbiji mešaju strani posrednici. Za „Politiku” ističe da se za sada čini da nema potrebe za međunarodnom arbitražom. Naglašava da su u protestu uglavnom studenti i zaposleni u neproizvodnim delatnostima, dakle, korisnici državnog budžeta, i da dok god u štrajk ne stupi privreda, odnosno oni koji primarno pune budžet, vladajuća većina u Srbiji nema ozbiljan problem. Ipak, treba biti svestan pod kojim uslovima međunarodno prisustvo može biti korisno, ali i razloga iz kojih se na takav korak zemlje odlučuju samo u krajnjoj nuždi.

Informer/Printscreen

„Prisustvo stranih posrednika, bilo da je reč o predstavnicima međunarodnih organizacija ili pojedinih država, obično ima smisla tek ako unutrašnji sukobi ne mogu da se reše razgovorom ili dijalogom suprotstavljenih strana, odnosno ukoliko prete da izazovu sukobe većih razmera. Internacionalizacija, međutim, i u tom slučaju ima smisla samo ako su s tim saglasne sve strane u sukobu. To onda znači da svi imaju poverenje u nepristranost međunarodnih posrednika i da veruju da ti posrednici imaju dovoljno stručnog znanja za medijaciju i postizanje održivih rešenja. Važno je reći da međunarodna medijacija u tom slučaju predstavlja i svojevrsnu garanciju da će postignuti dogovori biti poštovani od svih strana”, ističe Vuletić.

Međutim, relativno su retke situacije u kojima obe strane traže posredovanje. Obično je strana koja se oseća slabijom ta koja zove međunarodne posrednike očekujući od njih svojevrsnu pomoć u ostvarenju svojih ciljeva. Ukoliko se odluče da prihvate jednostrane pozive, ta pomoć stranih posrednika u početku se javlja kao diplomatski pritisak na jednu od strana, ali u određenom trenutku može da preraste u ekonomske sankcije ili čak vojnu intervenciju. U skorašnjoj istoriji Srbije bilo je svih vidova ovakvih međunarodnih posredništava. Poslednji takav primer bio je 1999. na Kosovu i Metohiji.

„Najčešći razlog odbijanja internacionalizacije je to što se na taj način ugrožavaju nezavisnost i suverenitet zemlje. Istovremeno, velike sile i međunarodne organizacije neretko koriste poziciju medijatora da bi promovisale sopstvene geopolitičke, ekonomske i druge interese kojima dodatno ugrožavaju suverenitet zemlje u kojoj posreduju. Iskustvo koje Srbija ima s međunarodnim posredništvom pokazuje da ono ne samo da ne mora da vodi ka rešavanju sukoba, nego ga može produžiti, intenzivirati i pretvoriti u zamrznuti konflikt kao na Kosovu i Metohiji”, navodi Vuletić. Upozorava da bi oslanjanje na međunarodnu medijaciju u rešavanju unutrašnjih konflikata moglo da dovede i najčešće, suprotno očekivanju, dovodi do slabljenja domaćih institucija. One, naime, umesto da same traže rešenja i tako jačaju, sve više atrofiraju jer se oslanjaju na međunarodne posrednike i očekuju da oni umesto njih rešavaju probleme kao što je to slučaj u BiH.

Ipak, teško je nabrojati koliko puta su se razni intelektualci, opozicioni političari, pokreti, aktivisti i ostali obraćali EU da ih „zaštiti od režima Aleksandra Vučića” i bude njihova pesnica u unutrašnjim političkim borbama u zemlji.

Tako je nedavno na adresu zvaničnika EU stiglo pismo 44 javne ličnosti koje pozivaju na studentske proteste, upozoravaju na „kriminalni režim” u Srbiji i „proruske paravojne formacije”. Uz to, traže od Brisela da odlučnije „podrži slobodnu, demokratsku i evropsku Srbiju”, odnosno da se više uključi u unutrašnja politička pitanja u našoj zemlji. Među potpisnicima pisma su i Dubravka Stojanović, Vesna Rakić Vodinelić, Biljana Stojković, Dinko Gruhonjić, Dušan Teodorović, Biljana Vilimon, Goran Marković, Branislav Trifunović, Stevan Filipović, Dušan Petričić, novinari Dubravka Marković, Ana Hegediš Lalić, Jelka Jovanović, Ljubodrag Stojadinović, Petar Peca Popović, Marko Vidojković, Marko Šelić Marčelo...

Reagujući na ovo pismo, student Pravnog fakulteta Boris Stanišić rekao je za RT Balkan da studenti imaju „svoja određena četiri zahteva i ni u jednom od tih zahteva ne piše niti se zahteva reakcija bilo koje međunarodne strukture, niti strane države”. „Čitav ovaj pokret nema veze s tim. Mi ne tražimo reakciju, niti smo za EU i za Rusiju, niti protiv njih. Ovo je pre svega jedno unutrašnje pitanje kojim treba da se bave vlast u Srbiji i građani Srbije, a nikako neko drugi. Naši zahtevi nisu tu spomenuti, tu se samo poziva na naš pokret i masovnost našeg pokreta. Mi ovo ne smatramo naročito dobronamernim zato što neko pokušava da kapitalizuje dostignuća našeg pokreta za neke svoje zahteve i ciljeve. Dakle, mi imamo svoje zahteve koji se ni u jednoj tački ne dodiruju s ovim što je napisano u tom saopštenju”, ističe Stanišić.

24sedam/Katarina Mihajlović

Pismo 44 javne ličnosti poslato je predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, evropskom komesaru za proširenje Marti Kos, ambasadoru EU u Srbiji Emanueleu Žiofreu, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju Toninu Piculi. Hrvatski diplomata Picula već se više puta oglašavao od početka protesta u Srbiji. „Nasilje, pretnje i uvrede su nedopustivi, što sam jasno javno osudio. Očekujem da se pravdi privedu nasilnici, batinaši i slično društvo, jer se to očekuje od zemlje kandidata za članstvo u EU”, rekao je Picula. Nedugo posle ove izjave, mediji naklonjeni opoziciji preneli su da je i Evropska komisija zatražila od srpskih tužilaštava izveštaje o napadima na studente.

Za razliku od njih, bivši stalni izvestilac EP za Srbiju Vladimir Biličik izjavio je, govoreći o protestima u Srbiji, da je veoma važno to što je država, odnosno vlast, angažovana i usmerena na dijalog. Bilčik je za poljsku televiziju TVP Vorld rekao da su preduzeti konkretni koraci koji pomažu da se situacija smiri i odgovori na zahteve koje je postavila javnost, a koji se odnose na tragediju u Novom Sadu. „Krucijalno je da ljudi hoće da vide pravdu, hoće da vide činjenice, hoće da vide adekvatnu istragu, ljudi žele da vide naučene lekcije iz te tragedije. Jasno je da je neko napravio grešku. Nešto je bilo pogrešno, javnost želi da zna šta. To može da smiri situaciju. Institucije moraju to da reše i da vlast garantuje da će biti kažnjenih. Ne vidim da će predsednik da ide bilo gde. Naprotiv. Vidim da ima institucionalnih rešenja”, rekao je Bilčik.

24sedam/Katarina Mihajlović

Nebojša Krstić: Svaki protest u poslednjih 10 godina izazvan je iz inostranstva

Marketinški stručnjak Nebojša Krstić kaže da su protesti u Srbiji izazvani spolja, i to ne samo ovi aktuelni, već svaki u poslednjih desetak godina. Svaki je bio veštački, u svakom je povod bio ili izmišljen (litijum) ili je bio plod zloupotrebe tragedije („Ribnikar”, Dubona i Novi Sad), kaže Krstić za „Politiku” i naglašava da je svaki put kad se to dešavalo medijska mašina bila internacionalna. „Lažni luksemburški mediji koji rade bez registracije u Srbiji u sadejstvu s regionalnim medijima istog vlasnika, plus različiti evropski i američki u kojima je moguće objaviti bilo šta po ne baš pristupačnim cenama. Sad je situacija drugačija jer je temperatura hibridnog rata protiv Srbije podignuta za dva stepenika. Da li je to zato što nova američka administracija preti da prekidom plaćanja nevladinim organizacijama pokvari njihove planove o nasilnom uvođenju demokratije po njihovoj meri? Da li zato što je SBB prodat, pa sledi gašenje N1 i Nove S, najubojitijeg oruđa specijalnog rata protiv Srbije? Ili i jedno i drugo?”, navodi Krstić.

Dodaje da su za sada u procesu najnovije internacionalizacije političke „krize” stari i već poznati akteri: Albin Kurti, javna i tajna hrvatska država i političko Sarajevo, dok se udruženom poduhvatu ad hok priključuju različiti „eksperti” za Balkan, kakav je Edvard Džozef, koji predlaže „makedonski scenario” za izlazak iz krize. „Neko je propustio da gospodinu Džozefu objasni da je upravo makedonski scenario bio model proizvodnje krize. Naime, čak je i ikonografija iz makedonske nedavne nesrećne prošlosti, farbanje trgova u crveno i ’krvave šake’, bila prekopirana kad je krenulo političko i medijsko lešinarenje posle pada nadstrešnice. Previše je ovde slučajnosti da bi čovek mogao da poveruje da je sve slučajno. Tonino Picula u Briselu ne spava zbog brige o Srbiji. Hrvatski studenti, koji ne blokiraju hrvatski univerzitet kad neko pobije penzionere u Domu za stare ili decu u školi, koji ne protestuju kad Hrvatska slavi genocid nad Srbima, šalju tople pozdrave podrške kolegama u Beogradu. Splićani svim srcem podržavaju borce za demokratiju u Beogradu, dok horde momaka obučenih u crno marširaju Splitom uzvikujući ustaške pokliče, što u Hrvatskoj uopšte nije vest”, kaže Krstić.

Ocenjuje da je sve što se dešava prozirno jasno svima, osim pojedincima u domaćem medijskom i NGO sektoru koji su „ganuti i na ivici suza” dok gledaju „kako nam svi u regionu žele dobro”, kako je na „Iksu” napisala novinarka „Vremena”. „I da se ne zavaravamo, ovo dosad nije bilo ispucavanje ni sve domaće ni sve međunarodne municije u hibridnom ratu. Ko zna kad će Trampova administracija, obuzeta svojim mukama, da stigne do Balkana, a dok se to ne desi, ostaci demokratske duboke i plitke države radiće svoj uobičajeni posao i njihova domaća peta kolona blokiraće šta god stigne, ne libeći se da nastavi s bestidnom i bezdušnom zloupotrebom i studenata i maloletne dece”, zaključuje Krstić.  

 

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi