"U Srbiji me oduševio ajvar, sada ga i sama pravim": Ejmi Vitale je žena koja menja svet, a njen objektiv i u tami nađe svetlo (FOTO)
14.10.2025 | 20:02
Na strašnim i opasnim mestima otkrila je svoju supermoć, a njene priče su upečatljive i moćne
Copyright Profimedia /Nacionalna geografija
Mnoge fotografije menjale su svet, kao i svest ljudi, a njene su baš takve. Znaju da dotaknu srce, dopru do srži problema, da rasteraju maglu i osvetle baš one delove sveta i čovečanstva na koje se ne sme zaboraviti.
Tokom karijere Ejmi Vitale je radila baš to, bila je duboko posvećena dokumentovanju i razumevanju globalnih kriza. Kao priznati fotograf, spisateljica i dokumentarna rediteljka Nacionalne geografije, ali i kao osnivačica organizacije "Vital Impacts", Ejmi dosledno skreće pažnju na ključna pitanja koja oblikuju naš svet.
Svoj profesionalni put započela je u zonama sukoba, gde je iz prve ruke videla kako degradacija životne sredine, od nestašice resursa do klimatskih promena, pojačava ljudsku patnju i sukobe.
Vitale se fokusira na priče pojedinaca koji žive na prvim linijama ratova, klimatskih promena i izumiranja vrsta, ali odbijaju da dopuste da ih katastrofa definiše.
Njene reportaže su upečatljive i moćne, uvek naglašavaju delikatnu ravnotežu između čovečanstva i divljeg sveta i urgentnu potrebu za očuvanjem prirode.
Ejmi je počasna članica Kraljevskog fotografskog društva (Royal Photographic Society) i dobitnica prestižnih priznanja kao što su Lucie Humanitarian Award, Missouri Honor Medal for Distinguished Service, kao i članica Kuće slavnih za medije i novinarstvo Univerziteta Severne Karoline. Dobitnica je i nagrade Daniel Pearl za izuzetno novinarstvo, proglašena je fotografom godine na International Photographer of the Year takmičenju i šestostruka je laureatkinja World Press Photo nagrada.
Časopis "InStyle" uvrstio ju je, uz Džejn Gudal i Rut Bejder Ginsburg, u serijal „Fifty Badass Women“, koji slavi žene koje simbolizuju hrabrost i delanje.
Kao tražena predavačica, nastavlja da deli svoja iskustva i uvide sa publikom širom sveta, a mi smo imali priliku da razgovaramo sa njom na Samitu Nacionalne geografije pod nazivom "Connection" u Sofiji u Bugarskoj.
Tokom godina radili ste u ratnim zonama i mestima uništenim od klimatskih promena. Kako se kroz sve te godine menjao vaš pogled na prirodu i na nas, ljude?
- Dugo nisam ni shvatala koliko je priroda prisutna u svemu. Bila sam fokusirana na priče o ljudima, o ljudskom stanju, ali posle deset godina izveštavanja o ljudskim tragedijama i užasima, shvatila sam da se u pozadini svake od tih priča uvek nalazi priroda. U nekim slučajevima reč je o klimatskim promenama, gubitku plodnog zemljišta, previše ili premalo vode, sve je to povezano sa našim resursima. Počela sam da uviđam da kada uništavamo životnu sredinu, to dovodi do većeg ljudskog stradanja i više sukoba. Ako ne počnemo da obraćamo pažnju na ovaj predivan svet koji smo nasledili, misleći samo na sebe i na sadašnji trenutak, zaboravljamo one koji dolaze posle nas. Tehnologija je fantastična, povezuje nas, ali nas istovremeno i udaljava od onoga što jesmo. Mi smo deo prirodnog sveta. Kada ponovo uspostavimo vezu sa prirodom, lečeći nju — lečimo i sebe.
Često govorite o nadi i izdržljivosti. Kako uspevate da zadržite optimizam i prenosite pozitivnu poruku čovečanstvu, iako ste svedočili tolikim užasima?
- Mislim da priča još nije u potpunosti ispisana i svi imamo svoju ulogu. Ako se fokusiramo samo na katastrofe, izgubićemo veru da je drugačiji ishod moguć. Da, planeta gori, glečeri se tope, svet je u ratovima, čini se kao da se sve raspada brže nego što možemo da popravimo. Ali ako gledamo samo u to, nećemo imati razloga da verujemo da promene mogu da se dogode.
- Ono što sam videla, i o čemu ću danas govoriti, jeste da se nada i promena rađaju upravo tu, u našem dvorištu. Nije potrebno putovati po svetu da bi se promenio svet, sve počinje u sopstvenoj zajednici. Ljudi sa vrlo malo resursa i političke moći menjaju sopstvenu sudbinu, najčešće tako što ponovo uspostavljaju sklad sa prirodom. Umesto da ratuju sa njom, oni pronalaze načine da žive zajedno sa divljim svetom. Takve priče postaju nacrt za druga mesta i zato su dragocene.
Vaši projekti pokazuju kako nešto lepo može promeniti svet. U čemu je stvarna moć jedne fotografije?
- Videla sam to na delu. Jedna snažna fotografija zaista može promeniti sve. Šesnaest godina radila sam priču o vrstama koje su pred izumiranjem. U jednom trenutku, kada je Sudan, poslednji mužjak severnog belog nosoroga, umirao, znala sam da svedočim simboličnom kraju vrste koja je milionima godina živela na Zemlji. Bio je to potresan, ali i prelep trenutak. Fotografija nije prikazivala samo umirućeg nosoroga, već i njegovog čuvara, koji ga je voleo i čuvao, dok se oprašta.
- Ta slika je obišla svet, rasplakala ljude i podstakla svest o tome da to nije priča samo o nosorogu, već o mnogo većem problemu. Snaga te fotografije ležala je u spoju bola i lepote, u prikazu onoga što čovek može biti u svom najboljem izdanju. Zahvaljujući toj slici prikupljeni su milioni dolara i pokrenute brojne inicijative za očuvanje ugroženih vrsta.
- Imam mnogo sličnih primera. Moj kolega iz National Geographica, Stiv Vinter, fotografisao je planinskog lava koji prolazi ispod znaka „Hollywood“ u Los Anđelesu. Ljudi nisu ni znali da te životinje žive tamo. Ta fotografija dovela je do izgradnje najvećeg mosta za divlje životinje na svetu. To je postao simbol suživota čoveka i divljine, a sve je počelo jednom fotografijom. Vizuelne priče imaju moć da pokrenu ljude i promene svest.
Danas živimo u vremenu hiperprodukcije slika i videa. Da li je sada teže ili lakše dopreti do ljudi?
- Danas živimo u preopterećenju informacijama, imamo ih previše. Moj savet je jednostavan: isključite buku. Ne morate znati sve što se dešava u svetu. Fokusirajte se na svoju zajednicu i na ono što možete uraditi oko sebe. Tolika količina informacija nas je otuđila, više ne slušamo jedni druge, i gubimo osećaj za pravac.
Pošto dolazite iz Amerike, a ranije ste već boravili u Srbiji, moramo vas pitati, kakve utiske nosite iz naše zemlje i Beograda? Šta vam je ostalo u sećanju?
- Sjajno pitanje! Na poslednjem putovanju sam probala onu crvenu pastu od pečenih paprika — kako se zove... ajvar! Pojela sam ga toliko da sam kasnije naučila i da ga pravim kod kuće. Na kraju leta kupim mnogo crvenih paprika, pečem ih i pokušavam da napravim nešto slično, iako nikad nije tako dobro kao u Srbiji.
- A kada govorimo o fotografijama koje su mi ostale u sećanju, to su uvek slike ljudi. Davno sam pratila tok Dunava i tada sam prolazila kroz Srbiju. Upoznala sam porodice koje žive duž reke. Dunav je kao životna žila, on povezuje narode i kulture, i ta povezanost mi je ostala duboko urezana.
Često kažete da je fotografija čin empatije. Kako kroz svoj objektiv vidite ljude i životinje koje fotografišete?
- To zahteva vreme. Morate izgraditi odnos, ne može se desiti preko noći. Kada radim sa ljudima čije priče želim da ispričam, krećem se vrlo sporo, slušam ih, pokušavam da ih razumem. Kamera je moćan alat: može inspirisati, ali može i povrediti, ako se koristi pogrešno. Zato uvek nastojim da prvo saslušam i shvatim, a tek onda fotografišem. Tada nastaju najlepše priče.
Kako uspevate da radite kao žena u tako teškim okolnostima, često u divljini i na opasnim mestima?
- Iskreno, često sam nevidljiva, ljudi me ne primećuju, i to mi odgovara. Po prirodi sam introvertna, ali sam to pretvorila u svoju skrivenu supermoć. Kada niste u centru pažnje, možete mnogo bolje da posmatrate i stvarate prave veze. Ne želim svu pažnju, želim iskrene odnose. Dakle, moje iskustvo kao žene i introverta naučilo me je da ono što mislimo da je naša slabost — zapravo može postati naša najveća snaga.
Ružičasto jezero za nerotkinje! Ovo je čudo na severu Bačke, a smeštaj samo osam evra (SNIMCI DRONOM)
BONUS VIDEO: