Uranjanje u slobodu Ivane Živić: Umetnost vidim kao lek

04.10.2020

16:30

2

Autor: Mona Cukić

I bez karantina mi smo sami sebe zatvorili, a ta potreba za izlazom, prirodom, vodom i slobodom je ljudima sada postala jasnija i izraženija nego ikad

Foto 24sedam/Katarina Mihajlović

Slike Ivane Živić proteklih godina privlače pažnju beogradske, ali i evropske publike jer je izlagala i bivala nagrađivana na mnogim prestižnim sajmovima i galerijama. Ljubitelji umetnosti ih često opisuju kao “prozor u nadrealne i lepše svetove”.

Pred umetnicom su uskoro dve nove izložbe – u galeriji “Lucida” 4. novambra u Beogradu i galeriji “Boris” u Parizu 15. novembra, a ona nam u razgovoru za 24sedam približava ideju svojih “Plivačica”.

Na vašim slikama preovlađuju likovi devojaka koje plutaju u vodi, ali u različitim zdanjima. Iz kojih i u koje svetove one uranjaju?

Želela sam da one nemaju jedno značenje, već da ih svako doživi kako želi. Osnovna ideja je bila pitanje slobode. Opšta težnja živih bića da budu slobodna. To je dosta apstraktan pojam, te je za mene jedini način bio da ga prikažem kroz različite simbole. Da sam dramaturg ili pisac svakako bih morala da pronađem priču i lik koji će nju iskazati. Na mojim slikama su to sukobljeni različiti simboli. S jedne strane to je plivanje i voda – simboli čistoće, lakoće, relaksacije. Dok ste u vodi sve je oslobođeno. S druge strane, devojke su obučene, a odeća predstavlja neku normu, koja nas ograničava, kao i prostori u kojima se voda i devojke nalaze. Ta zdanja nas takođe ograničavaju. Ali zbog svih tih granica, naš osećaj i potreba za slobodom su još jači.

Ivana Živić / Privatna arhiva

Na slikama su ta zdanja često crkve, manastiri, džamije… Koju ulogu religija ima u vašem stvaralaštvu?

Ideja religije je kod mene takođe dvosmislena. Postoji izraz “religijski utopljenik”, kada je neko preterano zagrizao i fanatično se bavi nekom ideologijom. To je s jedne strane vrsta kritike, a sa druge je ideja bavljenja nekom duhovnom temom kao oslobađanje od materijalne površnosti. To vidim kao pomak za čovečanstvo i slobodu, jer svaka religija se bavi, iz nekog svog aspekta, oslobađanjem duha.

Kako vi vidite umetnost u današnjoj situaciji? Kako je na vaše stvaranje uticala pandemija i na neki način oduzimanje pomenute slobode?

Umetnost vidim kao lek, nije ni beg, ni prikaz realnosti. Vidim više kao novu realnost, ako neko u nju želi da uđe. Cela ova situacija je debelo uticala na naše živote, a čim je uticala na život, uticala je i na umetnost, to su neraskidive veze. Kod mene lično je uticala na to da sam spojila životni i radni prostor. Našla sam stan koji je idealan prostor za moje slike umesto ateljea. Veoma mi je važno da ljudima pokažem kako sve slike ne moraju samo da vise na belim zidovima u galeriji, nego da je njima mesto u domu. One se sklapaju sa običnim predmetima u kući, i prilagođavaju situacijama.

Foto 24sedam/Katarina Mihajlović

Koliko je situacija sa zatvaranjem kulturnih institucija doprinela da umetnost uđe u domove?

Doživela sam nedavno da su mi pisali ljudi iz Španije i Italije koji su na internetu našli moje slike. Kazali su mi da su se identifikovali sa mojim radovima, da se osećaju zatvoreni u ta četiri zida, kao da plutaju u njima. Postala sam svesna da mi živimo u ta četiri zida, pogotovo u gradovima. Većina vremena nam tako prođe, a jako malo smo u prirodi, u vodi… I bez karantina mi smo sami sebe zatvorili, a ta potreba za izlazom, prirodom i slobodom je ljudima sada postala jasnija.

Mnoge velike galerije su za vreme epidemije svoja dela predstavila onlajn. Kako na to gledate?

Virtuelno nikada ne može da zameni doživljaj slika uživo. Bila je do skoro zastupljena neka vrsta ekskluzivnosti umetnosti. Naime, neki umetnici koji su ušli u jako ozbiljne galerije nisu bili zastupljeni toliko u medijima i javnosti, jer su galerije čuvale taj ekskluzivitet za svoj prostor, da bi ih prodavale po visokim cenama. Pokazivale su se slike samo određenim ljudima. Ali taj sistem je uz internet polako počeo da se urušava. Ni sami umetnici više nisu želeli da pristanu na to. Bilo je moguće videti velike umetnike samo ako se ode u te galerije. To je počelo da puca još pre desetak godina, ali sa koronom je potpuno završeno.

Galerije i muzeji su sada bili prinuđeni da otvore svoje materijale i budu dostupni. Po meni je generalno bio pogrešan stav da manje dostupnog materijala privlači ljude u muzeje. Zapravo je obrnuto. Ljudi kada vide šta nude, oni odlaze da ih vide. Prodajem slike preko interneta već 15 godina i moje iskustvo je veoma pozitivno.

Izlagali ste u mnogim gradovima u Evropi. Koliko je teško umetnicima u Srbiji da izađu i svoje radove predstave na velikim sajmovima u inostranstvu?

Nije lako, ali nije nedostupno, baš zbog toga što se svet menja. Na primer, do skoro umetnici nisu mogli sami nezavisno od galerija da izlažu na sajmu, ali od jednog trenutka različite platforme su tu mogućnost otvorile. Mi smo ovde imali problem sa državom, jer nismo imali dovoljno galerija koje su ušle u sistem svetskih mreža da bi imale mogućnost da naše umetnike plasiraju. To je jako skupo. Treba puno novca da bi jedna galerija prikazivala srpske umetnike na nekom prestižnom sajmu. Mislim da nikad nismo to dostigli. Postoje sporadično takve mogućnosti, ali to su samo neki osrednji sajmovi, nikad oni najprestižniji, jer galerije ne mogu same da isplati tu cifru. Govorimo o  pola miliona na primer. Bez podrške države i kulturne politike to nije moguće. S druge strane slični sajmovi su dostupni sada preko platformi ali moramo da znamo na koji da odemo i koje radove da izložimo. Nisu svi sajmovi za sve, jer različiti ljudi dolaze i drugačiji tip slika prolazi, te je to lutrija da novac nije dat za džabe.

Ivana Živić/Privatna arhiva

Ko su danas kupci? Da li je među njima većina kolekcionara?

Konkretno, moje slike kupuju ljudi koji nisu isključivo kolekcionari, nego se zaljube u sliku. Neko ko prepozna tu emociju, želi lepu sliku na zidu. Nema pravila, naravno ima i kolekcionara, žena, muškaraca… Uglavnom su do sada to bile privatne namene.

Kojom tehnikom se služite i gde pronalazite inspiraciju?

Ulje na platnu mi je najdraže. Moj proces stvaranja je specifičan jer imam kompleksnu predprodukciju rada. Zahteva pronalaženje lokacije, modela, haljine… Zatim to fotografišem i obrađujem na kompjuteru.

Fotografija mi je divan povod za ono što ću slikati. Ona je moj alat, pre skice. Volim da zabeležim trenutak koji je poseban u određenoj situaciji. On je neponovoljiv i nemam ga u glavi. Tako uhvaćen momenat može omogućiti fotografija. Često sarađujem sa modelima i dizajnerima i to je odlično iskustvo jer nije klasično poziranje,  vrlo je zahtevno, jer je u vodi, pod vodom… Ne može svako. Neko bi možda bio zadovoljan samo tom fotografijom i montažom, međutim, meni to nije gotov proizvod jer mi nikad nije to to. Ne postoji dovoljno dobra tehnologija koja bi mogla da zameni ruku na platnu. Taj proces je za mene nezamenljiv i jedinstven.

Ivana Živić/Privatna arhiva

Komentari (2)

Comments(2)

  1. Nebojša kaže:

    Interesantan tekst,interesantna umetnica

  2. Violeta kaže:

    Da, intetesantno, nadahnuto, veoma mi se dopadaju platna.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Povezane vesti