Jedan od poslednjih filmova Mire Furlan: Dala je glas prirodi i ostavila ljubavno pismo svojoj zemlji

Dokumentarni film “Sava” britanskog reditelja Metjua Somervila prikazan je večeras na ovogodišnjem Beldoksu.

Ovo ostvarenje predstavlja dokumentarno putovanje dugo 990 km o reci Savi koja prolazi kroz zemlje koje su nekad bile ujedinjene u zajedničkoj državi Jugoslaviji. U ovom filmu priroda dobija svoj glas koji joj daje Mira Furlan. Ovo je jedan od poslednjih projekata velike glumice, koja kao autorka scenarija i naracije vodi gledaoce kroz bivšu Jugoslaviju upoznajući ih sa ljudima koji dele ista sećanja, snove i vizije.

Uoči večerašnje projekcije imali smo prilike da porazgovaramo sa rediteljem Somervilom koji nam je objasnio da je želeo da prikaže reku Savu kao svedoka ljudske istorije, sponu između istoka i zapada, granicu velikih carstava i vezu između nacija.

Kako ste došli na ideju da snimite film o Savi?

Moj put je započeo kada sam 2011. godine išao na Exit festival u Novi Sad. Prolazili smo pored Save i pomislio sam kako je ona najduža reka Jugoslavije, kako prolazi kroz Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, Srbiju… Shvatio sam da je ta reka prava metafora za tu zemlju, kako predstavlja vezu između prirode i nacije. Nakon dve godine krenuo sam sa prijateljima kolima na put od Londona do Beograda. Putovali smo šest meseci kroz sela i gradove duž reke Save. Upoznavali smo ljude, predele i slušali priče. To putovanje se produžilo na šest godina tokom kojih sam učio o reci, o svemu što ona spaja, pritom se ne bazirajući samo na istoriji, nego i na pejzažu, arhitekturi… Počeli smo sa snimanjem sa idejom da pokažem kako reka i priroda spajaju ljude svuda na svetu, dok politika ukazuje na granice i zastave pod kojima smo. Priroda je veća i spaja sve nacije.

Kako ste došli do Mire Furlan?

Tražili smo ko će da bude glas reke, nešto poput Majke Prirode, a da u svom iskustvu ipak ima i razume sve što se desilo na ovim prostorima. Kontaktirao sam Miru Furlan koja mi je odmah odgovorila rekavši da bi mogla da se potpiše ispod moje rečenica o tome kako je priroda i reka iznad svake predstave o nacionalnosti. Veoma dug period smo radili na filmu, razgovarali i razmišljali o svemu. Uvek je radila sa toliko ljubavi i predanosti. Sve to preraslo je u divno prijateljstvo. Dala je veliki deo sebe u ovaj projekat, svoje misli, iskustva, nade, sećanja… Njena naracija je s jedne strane glas prirode, a s druge ljubavno pismo regionu i zemlji uopšte.

Šta ste od nje naučili o našem Balkanu?

Svuda ne svetu su ljudi ljudi. Kojoj god kulturi ili veri pripadali nađe se put do njih. Putujući uz reku video sam da se kulture menjanju, ali to su sve male razlike. Ljudi vole i osećaju slične stvari – svi vole da se druže i uživaju u prirodi, žele da budu srećni, da budu povezani sa mestom gde žive. Proveo sam osam godina na ovim prostorima i svuda sam se osećao prihvaćeno i ugošćeno.

Pročitajte još

Sećanje na Miru Furlan: Plemkinja zbog čijeg se osmeha i smrt postidela

Vaš film ste prikazali pre Beldoksa i na Kosovu, zatim i u Bosni i Makedoniji, a naredne nedelje idete u Sloveniju. Kako publika reaguje?

Publika je svuda lepo reagovala, bilo je mnogo smeha i sreće iako je kontekst istorijski. Film je poput neke meditacije i pruža osećaj jedinstva sa prirodom. Znam da će večeras biti jako emotivno. Posebno jer će na ovu projekciju doći devojka iz Sremske Mitrovice koja će prvi put videti film, a čiji je muž preminuo prošle godine, a i on je deo ove naše priče. Biće emotivno za sve nas. Meni je uvek teško da gledam jer je veza sa Mirom bila jako jaka i njene reči sada zvuče kao da dolaze od duha koji bdi nad nama.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi