Virdžinija Vulf: Priča o ženi koja je sve svoje knjige napisala stojeći

26.01.2021

18:31 >> 07:06

0

Autor: Dejan Ćirić

Ostavivši suprugu oproštajno pismo, obukla je kaput, džepove napunila kamenjem i ušla u reku...

Virdžinija Vulf: Priča o ženi koja je sve svoje knjige napisala stojeći
Virdžinija Vulf/Profimedia

Virdžinija Vulf je bila engleska književnica, jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike. Rođena je kao Adelaida Virdžinija Stiven na današnji dan, 25. januara 1882. u Londonu, u uglednoj viktorijanskoj porodici intelektualaca. Odgajali su je  uglavnom privatni učitelji. Nikada nije upisala fakultet, a sve što je naučila, naučila je kod kuće, od oca Leslija Stivena, koji je bio poznati književni kritičar i izdavač, i njegovih prijatelja koji su često boravili u njihovom domu. Čitajući knjige iz očeve biblioteke, odmalena je bila uvučena u svet književnosti. Nakon njegove smrti odselila se sa sestrom Vanesom u Blumzberi, područje srednjeg Londona, koje je tokom vremena, a najviše u međuratnom periodu, postalo stecište jednog sloja britanske inteligencije.

Godine 1912. Virdžinija se udala za Leonarda Vulfa briljantnog mladog pisca, izdavača i kritičara poreklom iz Kembridža, čiji su književni, ekonomski i politički stavovi bili slični njenim. Imali su srećan i skladan život.

Profimedia

Uskoro je objavila svoj prvi roman „Putovanje“ (1915), koji nije doneo veći kreativni proboj, ali je postavio neke od njenih dominantnih tema i način izraza – lirski pristup zbilji i introspekciju u analizi fluktuirajućih stanja ljudske, posebno ženske psihe. Otprilike iz toga doba datiraju njenu prvi snažniji nervni slomovi i napadi dubokog psihičkog raskola koji su je pratili do kraja života i bili uzrok njenog samoubistva. Kao vid radne terapije Virdžinija i njen suprug osnivaju „Hogart pres“, nezavisno izdavačko udruženje koja je trebalo da služi afirmaciji avangardnih i marginalizovanih pisaca.

Posle još dva romana „Noć i dan“ (1919), i „Jakovljeva soba“ (1922), usledila su velika ostvarenja književnog modernizma, romani „Gospođa Dalovej“ (1925), koji se smatra njenim remek-delom, „Ka svetioniku“ (1927), „Talasi“ (1931), kao i zbirke eseja i književnih kritika „Sopstvena soba“ (1929) i „Tri gvineje“ (1938).

Njeni romani su visoko eksperimentalni. Na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti ženskih protagonista. Snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Po opredeljenju mešavina epikurejskog materijaliste i bergsonovskog idealiste, kao i esteta na tragu Voltera Patera, Virdžinija Vulf je u svojim delima kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitaoca. Sama radnja je često banalna – gospođa Delovej sprema zabavu i sedeljku i čitava radnja se vrti oko tog događaja. U romanu „Ka svetioniku“ opisan je izlet gospođe Remzi sa brojnom porodicom, kao i kreativni napor slikarke Lili Brisko. „Talasi“ su zbirka lirskih monologa šestoro prijatelja, a pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi.

Profimedia

Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od sedamdesetih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira – s jedne strane se pojavljuju faktografski zasnovana isticanja zapostavljenosti žena i njihove onemogućenosti u umetničko-kreativnim procesima, dok je s druge strane Vulfova insistirala da je „ženska“, kao i „muška“ umetnost zapravo androgina, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna – pravi umetnik nadrasta pol. Ovde je Virdžinija pokazala mešavinu zrele kritičnosti i naivnosti, a uz to je sjajno raščlanila i ilustrovala istorijsku datost „ženske sudbine“ koja je mnoge potencijalne kreativne ličnosti osudila na skučenu i samo delimično ostvarenu egzistenciju.

Pročitajte još

Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman „Godine“ (1937), i poslednje veliko ostvarenje, roman „Između činova“ (1941), opet snažno eksperimentalnu prozu u kojoj su sažete opsesivne teme kao što su rekreacija sveta kroz visoko metaforizovan jezik, seksualna ambivalencija i, najvažnije – meditacija o protoku vremena i života, otelovljena u fikcionalizovanom i estetizovanom prikazu skoro cele engleske istorije.

U vreme kada su tišina, izgnanstvo, poricanje i sramota bili preovlađujući stavovi prema osobama koje su patile zbog seksualnog zlostavljanja i mentalnih bolesti, Vulfova je otvoreno i iskreno govorila o svojim poteškoćama. Nikada se nije pretvarala da se to njoj ne dešava. Mučena napadima duševne bolesti koja se manifestovala kroz slušne i vizuelne halucinacije i duboku depresiju koje su još više pojačane izbijanjem Drugog svetskog rata, kao i saznanjem da ne može da pobegne od svoje bolesti, niti da sa njom više živi, Virdžinija Vulf je izvršila samoubistvo utapanjem u reci Uz, kraj imanja u Rodmelu u Saseksu, 28. marta 1941. godine. Ostavivši suprugu oproštajno pismo, obukla je kaput, džepove napunila kamenjem i ušla u reku. Policija je pronašla njeno telo tri nedelje kasnije.

Profimedia

Ocena dela Virdžinije Vulf nije laka zbog više činilaca, a najvažniji su politički i društveni. Njeni romani i kritički tekstovi doživeli su snažno osporavanje posle rata, pa je bila žestoko kritikovana kao „snobovska plava čarapa“, a njen svet fikcije kao sredstvo zadovoljavanja sopstvene egocentrične senzibilnosti, bez većeg opšteljudskog značaja. Klatno se zanjihalo u suprotnom smeru tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je na talasu feminizma ponovo potvrđena kao velika književnica, ali uglavnom kao preteča feminističke ideologije. Posle svih poricanja i uzdizanja, izgleda da je postignut kakav-takav konsenzus. Virdžinija Vulf nije među najvećima, ali je svakako jedan od velikih inovativnih pisaca 20. veka, dosega ostvarenja većeg od, recimo, Hemingveja ili Pasternaka. Kao „najengleskiji“ engleski moderni pisac, ostavila je nesporna remek-dela u vidu nekoliko romana, dve ili tri knjige kritika i eseja, i u velikom delu „Dnevnici“ objavljenom između 1977. i 1984. godine u 5 svezaka.

Novija čitanja dela Virdžinije Vulf fokusiraju se na feminističke i lezbejske teme u njenim delima, kao što je zbornik eseja iz 1997. godine „Virdžinija Vulf: lezbejsko čitanje“.

Virdžinija Vulf nije bila samozadovoljna žena. Radila je za stvari koje je želela sa neumornim entuzijazmom, bez obzira na to da li je težnja bila politička, romantična, profesionalna ili intelektualna. Slavna književnica je sve svoje knjige napisala stojeći.

“Žena mora imati novac, i sopstvenu sobu, ukoliko želi da piše fikciju.”

“Jedino je važno da pišete ono što želite da pišete, a da li će to vredeti vekovima, ili samo satima, to niko ne može da kaže.”

“Što si stariji, to ti je draža nepristojnost.”

“Nikada se ne pretvaraj da stvari koje nemaš nije vredno imati.”

“Primiti vlasti, bez obzira kako ogrnute i obučene, u naše biblioteke, i dozvoliti im da nam govore kako da čitamo, šta da čitamo, i kako da vrednujemo ono što smo pročitali, znači uništiti duh slobode koji je sam dah tih svetilišta.”

“Istorija muškog opiranja emancipaciji žena zanimljivija je, možda, od priče o samoj emancipaciji.”

“Fatalno je biti čisto i jednostavno muškarac ili žena: treba biti žena-muškarac, ili muškarac-žena.”

“Ako ne pričaš istinu o sebi, ne možeš je pričati ni o drugim ljudima.”

Virdžinija Vulf

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti