Kako su radnici „Uljanika” postali glas potlačenih: „KUD Idijoti” 40 godina kasnije

“U svojim brzim, kratkim postpank pesmama sjedinjavali su bes, cinizam, zaj***nciju prema svakom autoritetu, ali i sposobnost da skockaju gotovo pop zarazne refrene oko kojih se vremenom okupila publika koju nisu sačinjavali samo fah idioti”, reči su Petra Janjatovića u Yugopapir-u 1994. godine, koje možda najbolje opisuju bend “KUD Idijoti” koji je na današnji dan nastao 1981. godine u Puli.

Od samog početka svojom muzikom prkosili su svakoj nepravdi, političkom režimu, zagovarali antifašizam i zastupali radnička prava.

Prvu postavu su činili mladići oduševljeni muzikom “Ramonsa”: Sale Veruda, Davor Zgrabljić Bucalo, Eđidio Roko i Marino Pjuko. Grupa je u početku svirala u malim prostorima i stalno je menjala postavu, u kojoj je opstajao samo gitarista i frontmen grupe Sale Veruda.

Do promene dolazi 1985. godine, kada se grupa ustaljuje u svojoj klasičnoj postavi koju su činili: Veruda (gitara), koji se tada bavio ugrađivanjem drvenarije u brodove, Branko Črnac Tusta, kao vokal, zaposlen na poslovima administracije u Uljaniku, pulskom brodogradilištu, Dijego Bošućko Ptica, na bubnjevima, koji je u to vreme kao električar takođe bio zaposlen u “Uljaniku”, i Dr Fric – Nenad Marijanović, na bas-gitari,  koji je u to doba radio kao noćni čuvar u ludnici.

Zahvaljujući Fricovom poslu “Idijoti” su došli i do prostora za vežbu, u posebnoj prostoriji u okviru ludnice, a svako ko ih je čuo rekao bi da su to bili momci iz radničkih porodica, visprenih umova i – ono što ih je najviše izdvajalo  – oštrih jezika kojima su pravili “buku” za obespravljene, potlačene, za radnike, antifašizam i pravednije društvo.

Veliku popularnost stekli su 1987. nakon pobede na Omladinskom festivalu u Subotici, u okviru kojeg je objavljena i kompilacija živih nastupa učesnika pod nazivom „Najbolji uživo“, na kojoj su se “Idijoti” predstavili pesmama „Za tebe“ i „Disko iz not Ded“.

Nakon toga nastupaju i u Švajcarskoj, Mađarskoj, Nemačkoj, ali i u Italiji, gde izbija incident s karabinjerima zbog radničke, komunističke pesme „Bandiera rossa“.

Fric je jednom prilikom objasnio da su 1987. na festivalu u Ređo Kalabriji svirali kao predstavnici SFRJ i da im je menadžer savetovao da na kraju otpevaju tu pesmu, jer je publika tražila još.

– Oni su se poubijali i počeli da se tuku daskama, letvama. Dve suprotstavljene strane na koncertu, levičari i desničari, i to je bio moj prvi dodir sa nečim takvim, da se neko može potući radi politike na terenu – rekao je Fric.

Grupi je to donelo veliki publicitet, pa se taj događaj našao i u spoljnopolitičkoj rubrici „Politike“.

Nešto posle toga su njihov koncert u Švajcarskoj prekinule besne feministkinje zato što je Sale Veruda na gitari imao zalepljenu sliku gole žene, pa su mu sprejom poprskale gitaru i pokrile golotinju. Tokom tog perioda izdali su nekoliko singlova: “Bolje izdati ploču nego prijatelja”, “Budimo solidarni s bogatima” i “Hoćemo cenzuru”, pošto njihov debi album niko nije hteo da objavi.

Prvi „pravi“ album “Bolivia R’n’R”, koji je kompilacija tri singla i tri do tada neobjavljene pesme, izdaju 1990. Iste godine izlazi i najprodavaniji “Mi smo ovdje samo zbog para”, a dve godine kasnije “Glupost je neuništiva”. Jedna od najpopularnijih pesama “Bella ciao”, nastala u italijanskom antifašističkom pokretu, nalazi se na albumu “Tako je govorio ZaraTusta” iz ratne 1993. godine koji je predstavljao svojevrsnu retrospektivu njihove dotadašnje karijere i trebalo je da označi i kraj njihovog daljeg delovanja.

– Pesma “Bella ciao” je skroz ideološki obojena i namerno je stavljena na album da nervira, provocira, gnjavi, da svima jasno stavi do znanja naša političko mišljenje. Jedna novinarka nas je pitala (još uvek na koncertima vučemo ono platno sa zvezdom) čemu zvezda. Onda smo mi rekli da nismo ustaše, četnici ili fašisti, već smo partizani, hehe – rekao je Sale Janjatoviću u pomenutom intervjuu.

Naredne godine su snimili album sa Blaškovićem i njegovim sastavom “Gori uši Vinetu” pod imenom „Istra ti materina“, posle čega su na deset koncerata po Istri otpratili Blaškovićev sastav, uz pratnju duvačke sekcije. Bez obzira na složenu političku situaciju u Hrvatskoj kojom je vladao desničarski HDZ i u kojoj se nije dobronamerno gledalo na javne istupe koji su se kosili sa zvaničnom državnom ideologijom, “Idijoti” su, po rečima Petra Janjatovića, tokom ratnih godina stekli status benda oštrog jezika i jasnih stavova koji se nije libio da i dalje svira sada nepodobne „Bandjera Rosa“ i „O bela ćao“ držeći se, pored marke i dolara, svoje jasne devize „pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako neće ništa shvatiti“.

Sa „Cene ponosa“ iz 1997. pamtimo pesmu „Ja sjećam se“ kojom su, objašnjava kasnije Fric, poručili da ne mogu „svojim jeftinim i tupavim generalima i predsednicima izbrisati sećanje“.

“KUD Idijoti” su u olovnim vremenima cenzure, s prilepljenom etiketom antidržavnog elementa, tradicionalno na Badnje veče svirali u krcatom rok klubu “Uljanik” i poručivali: „Nismo idioti, iako nas takvima smatraju.“ Njihov logo sa crvenom zvezdom bio je trn u oku higijeničara svih društvenih uređenja, pisao je DW.

Nakon tog albuma sledi koncertni „Gratis hits lajv!“ (1999), posle čega 5. novembra iste godine bend napuštaju Dr.Fric i Ptica, a na njihovo mesto dolaze Davor Zgrabljic Bucolini (bas) i Kristijan Bijažić Picek (bubnjevi), koga je kasnije zamenio Dejo.

Posle petooktobarskih promena u Srbiji, “KUD Idijoti” su u decembru 2000. godine napravili koncerte u Hali sportova na Novom Beogradu i u Novom Sadu, čime su postali prvi muzičari iz Hrvatske koji su nastupili u SRJ posle raspada SFRJ.

S druge strane, kritika režima i antiratne poruke zatvarale su im vrata mnogih klubova u drugim delovima Hrvatske.

Ime Branka Črnca Tuste postao je simbol otpora, a on unikatna pojava na muzičkoj sceni čiji je uticaj prelazio granice muzičkog diskursa formirajući slobodarsku društvenu svest, što je i istaknuto u dokumentarnom filmu “Tusta” koji je režirao Andrej Korovljev 2019. godine.

Svoj poslednji album pod nazivom “Remek djelo” izdali su 2001. godine, a propraćen je i ograničenim tiražom od 100 primeraka objavljenim na vinilu. Iako nisu objavili album od 2001. godine, i dalje (kraj 2007. godine) su koncertno aktivni širom bivše Jugoslavije, a pored nastupa u velikim gradovima i na “Egzitu”, često svraćaju i u manja mesta (nekoliko puta su svirali u Somboru), a jedan od značajnijih koncerata u Beogradu održali su 21. decembra 2007. godine u Studentskom kulturnom centru. Poslednji beogradski koncert prepun energije, samo njima svojstvene, održan je u bašti Kluba studenata tehnike 2. septembra 2010.

Pročitajte još

Srđan Gojković Gile za 24sedam: Novi talas je bio odgovor na realnost u kojoj smo živeli

Tusti je početkom sledeće godine dijagnostikovan karcinom, sa kojim se nije mogao izboriti. Umro je 14. oktobra 2012, a sa njegovom smrću bend je prestao da postoji.

Nekoliko dana nakon njegovog preranog odlaska Sale je objavio da bend prestaje sa radom, jer „s Tustom umiru i Idijoti“.

Tusta je govorio da dok misliš svojom glavom ima razloga za bunt, a u večitoj borbi protiv socijalnih nepravdi, njihove pesme i 40 godina kasnije imaju isti smisao i snagu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi