Vasil Hadžimanov za 24sedam: Svi su najveći kada treba da se busaju u grudi i viču izlizane parole
24.07.2022 | 18:09
„Ostati neopterećen bujicom nepotrebnih, glupih informacija koje se kao đubre gomilaju u našim glavama i duši i živeti bez pritiska je za mene sreća“, ističe umetnik
Copyright Promo/Predrag Ilić
Nakon uspešnih koncerta koje je ovog meseca održao na Letnjoj sceni BitefArtCafe-a na Kalemegdanu i u Novom Sadu, Vasil Hadžimanov 28. jula nastupa u Botaničkoj bašti, a onda nastavlja dalje u susret novim koncertima u drugoj polovini leta, na kojima će sa kvalitetnim muzičarima publici pružiti jedinstven zvuk, atmosferu i emociju svog opusa koji nije samo muzika, već život protkan muzikom, što se u svim njegovim nastupima oseća.
Nakon toga, novi album, a do tada, kratki predah i iskren razgovor za naš portal koji nam otkriva niz važnih priča, poneku tajnu, dovoljno glasnih razmišljanja i neskrivenih emocija koje čine život, stvaralaštvo i put ovog svestranog umetnika.
Zadržali ste svoju autentičnost na sceni, u svom stvaralaštvu i talentu. Koliko je doslednost bila skupa, a šta vam govori da niste pogrešili što ni u jednom momentu niste odustali od sebe i svoje muzike?
Mislim da nisam imao izbora. Čak i kad sam na sekund pomislio kako bi izgledalo da sam svoje prioritete postavio obrnutim redosledom i samim tim kompromitovao, između ostalog, i sebe i svoju ljubav i poštovanje prema muzici, još brže bi ta pogrešna misao automatski bila izbrisana. Dakle, nije bila opcija. Kada tako postavite stvari onda je mnogo lakše, koliko god je istovremeno i teško, jer takav stav podrazumeva veliko odricanje, rad, kreativnost, ali i hrabrost.
Kako ste tokom svih ovih godina razdvojili dobro od lošeg i na svom putu sačuvali samo ono što vredi, što daje podstrek za napred?
Moje odluke i stavovi su rezultat niza faktora zbog kojih sam takav kakav jesam. U startu sam imao sreće da odrastam pored roditelja i tetke koji su mi uklesali neke vrednosti koje i dan-danas poštujem i po kojima se vodim.
Ogromnu pomoć i podršku imam već 25 godina od moje desne ruke Nataše Hadžimanov ali i izuzetne grupe prijatelja/saradnika koji su mi ozbiljno pomogli da taj put savladam. Takođe, rad sa mojim tutorima i kolegama konstantno mi pomaže da prepoznam bitne razlike u kvalitetu ali i stavu i odnosu prema muzici, pa i životu, i da na kraju izađem kao pobednik.
Čemu su vas naučila loša iskustva u životu i karijeri, a kako se odnosite prema svojim greškama?
Neke greške su veoma korisne i deo su učenja i rada na sebi. Nema tog koji nije grešio. Jedino ne grešiš kad ništa ni ne pokušaš da uradiš u životu, mada je to ultimativna greška. Međutim, bilo je i grešaka koje bih najradije da zaboravim jer su mi donele samo patnju i ništa drugo.
Šta smatrate svojim najvećim uspehom, onim koji daje nepogrešiv osećaj sreće?
Danas je uspeh ostati fokusiran na neke životne postavke i vrednosti koje nas povezuju, kao što i jeste sve živo i neživo povezano na ovoj planeti. Ostati neopterećen bujicom nepotrebnih, glupih informacija koje se kao đubre gomilaju u našim glavama i duši. Živeti bez pritiska kom statusu pripadamo i "branimo", bilo da pričamo o finansijskom, političko-nacionalnom ili religijskom. To je za mene sreća i jedini pravi put ka istoj.
Kako, kao umetnik čija muzika posle prvih taktova izazove plimu emocija u publici, i to traje do kraja svakog koncerta, kanališete svoja osećanja u tim momentima i stavljate ih u službu onoga što prezentujete?
Steven Pressfield je u svojoj knjizi "The War of Art" možda na najbolji način objasnio šta je to umetnik/profesionalac i kako kontrolisati ali ne i isključiti emocije kad se bavite ovom disciplinom. Muzika je apstraktna forma, misteriozna po mnogim parametrima i zato je jako teško učiti nekog kako se ona zapravo stvara i oblikuje, bez obzira na to kojom vrstom muzike želite da se bavite.
Teško je odrediti gde je ta tanka linija gde treba stati kad su emocije u pitanju. Kao i u svemu rad, rutina i praksa su svakako načini da shvatite suštinu i pregršt tajni koje muzika poseduje, a onda da se konačno na pravi način prepustite ovom divnom pozivu.
Šta vi proživljavate na koncertima, kada zatvorite oči, gde putujete?
Dešavaju se trenuci tokom koncerta kada ni sam ne znaš u kojoj si tačno dimenziji. To jesu najlepši trenuci. Trenuci kada ni ne znaš odakle dolazi ta muzika i ko je tog momenta izvodi, iako se tvoji prsti pomeraju po klaviru. Međutim, i tada treba ostati profesionalac i koliko-toliko pribrano jedriti na tim potpuno novim i nepredvidljivim talasima zvuka.
Kada ste pre mnogo godina zaronili u izvor tradicionalne muzike ovog podneblja i te autentične zaostavštine na kakvo blago ste naišli?
Naišao sam na zakopano blago koje još uvek otkopavam. Moja konekcija sa balkanskom izvornom muzikom potiče još od mog dede koji je bio jedan od najvećih etnomuzikologa na našem području. Vasil, čije ime nosim, je prikupio blizu 10.000 pesama po Makedoniji i šire. Te pesme su još uvek neobjavljene, što ide na čast državi Makedoniji koja od trenutka kada im je moj otac dao celokupnu zaostavštinu, pre oko 30 godina, nisu objavili niti jednu pesmaricu.
No, ako uzmemo u razmatranje kompletnu izvornu muziku Balkana, materijala za inspiraciju ima neopisivo mnogo. Žao mi je što je i ta muzika zapostavljena i što su svi najveći kada treba da se busaju u grudi i viču izlizane parole, a kada dođe na red briga o tom nepreglednom kulturno-umetničkom blagu, svi nestadoše.
Izneli ste to bogatstvo na svetlost dana, skinuli patinu zaborava i počeli da stvarate autentičnu muzičku priču. Šta vas je posebno zadivilo i impresioniralo u toj bogatoj riznici prošlosti?
Nisam ja jedini koji se bavi balkanskim motivima, ali je moj stav od samog starta bio da ne želim, osim u retkim slučajevima, da u svojoj muzici bukvalno citiram narodne pesme. Moj stav je uvek bio da ću te uticaje iskreno propustiti kroz neki svoj filter i takve prezentovati, jer ipak nisam folk muzičar. Nekako su mi izvorne verzije tih pesama najiskrenije i najbolje, naravno kada ih pevaju i sviraju majstori. Obrade su veoma pipava teritorija i ne kaže se za džabe da su to lepe ali i stroge pesme.
Jeste li, s druge strane, uspeli da proniknete u tajnu koju nosi „sav taj džez“?
I dalje radim na tome, ali mislim da se u tome i krije odgovor tajne. Nema odgovora. Do kraja ga tražiš i u tom procesu maksimalno uživaš.
Na koji način osećate i primenjujete u svom stvaralaštvu ono što se zove „world music“ i kako u plimi svega i svačega, u današnjem vremenu, pronalazite ono što se zove prava umetnost?
World music obuhvata enormnu količinu različite muzike, što je i logično po samom nazivu tog žanra. Tretiram je kao i sve druge žanrove koje volim da slušam i sviram, a kojih ima zaista mnogo, kao inspiraciju za nešto novo u kombinaciji sa džez principom koji se bazira na improvizaciji.
Zapravo, svaki žanr koji ima trunku kreativnosti može da me inspiriše da ga "iskoristim" i provučem u svojim kompozicijama na jedan ili drugi način. Imam u suštini samo jedan uslov koji slušam i pratim, a to je moj lični odnos prema muzici koju sam tog trenutka stvorio. Ukoliko se meni dopada i pokreće me na bilo koji način, onda je to po mom kriterijumu ispalo dobro.
Svedoci smo instant kulture, popularnosti, muzike, kinematografije, književnosti... što gotovo na svakodnevnom nivou stvara jedan sasvim drugačiji sistem vrednosti. Instagram je postao merilo uspeha. Kako se odnosite prema tome i na koji način štitite sebe i svoj rad od toga? Da li se uopšte može zaštititi?
Mislim da je mašina premoćna da bi se potpuno izolovali, što nikako ne znači da treba postati rob iste. Koristim društvene mreže u onoj meri i na onaj način koliko meni i mojoj muzici znači i zaista pokušavam da tu stanem. Previše toga je zlo i naopako ali i dalje ima prostora da čovek odabere svoj put i da ga se drži bez preteranih kompromisa i odstupanja, uprkos toj brutalnoj mašineriji koja gazi sve pred sobom.
Imali ste privilegiju da stasavate i kao umetnik i kao ličnost uz tri velika imena - Zafir, Senka, Bisera. Šta je ono najdragocenije u vama, i što će uvek biti, a što ste stekli kroz život i rad sa njima?
Mogo toga. Kao što sam već rekao, njima mogu biti zahvalan na velikoj ljubavi koju su mi podarili kao i toj osnovnoj moralno-ljudskoj postavci koju imam, a onda naravno i na mnogobrojnim savetima i lekcijama vezanim za moju profesiju koje su mi i te kako pomogle da postanem pravi profesionalac.
Da li je od Zafira i Senke nešto nezasluženo ostalo u senci, što ćete možda svojim stvaralaštvom pokušati da osvetlite u budućnosti?
Sve što sam od njih dobio pokušavam da vratim kroz moje delovanje, što muzičko, što životno.
Kakvu priču donosi novi album?
Novu priču sa prepoznatljivim zvukom. „VH Bend“ je ovo osmi album i mislim da smo i ovog puta uspeli da stvari pomerimo i da naše slušaoce i fanove prijatno iznenadimo selekcijom materijala koji smo snimili. Ekipa u sastavu: Branko Trijić-gitara, Miroslav Tovirac-bas, Viktor Filipovski-bubanj, Bojan Ivković-udaraljke i gosti Marta Hadžimanov- vokal, Toni Kitanovski-gitara i Rastko Obradović-sax su dobitna kombinacija za odličan album.
Koje nastupe možemo da najavimo u narednom periodu, a na čemu trenutno radite daleko od scene?
Koncert koji mogu da najavim održaće se 28. jula u Botaničkoj bašti - duo Bojan Zulfikarpašić i ja. Pored toga, čeka me niz nastupa sa „VH Bendom“, Triom Sveti, Miško Plavi trijom, Sa Yuga kvartetom i Biserom Veletanlić kojima se veoma radujem. Uz sve to komponujem muziku za dokumentarni film Bojane Novaković "Zabranjena tetka" kao i za treću sezonu serije "Dug moru".