Jana Ilić ekskluzivno za 24sedam: Moja „Azbuka ćutanja“

Istina je da je Jana Ilić jedna od naših najpopularnijih glumica. Laž je da je ona samo to. Između istine i laži, kao bedem, stoji njena „Azbuka ćutanja“ – svedočanstvo o svemu što je bilo pre i svemu što je došlo posle. I najvažnije, o svemu što je ova hrabra žena danas. O toj „azbuci“ prvi put govori u snažnoj ispovesti u kojoj svaki red otkriva upravo – istinu. Onu koja se sa tišinom useli u srce tokom nekih noći, kad se uspava dete, i probude suze. Jer, papir trpi sve. Sa njim razgovara nemuštim jezikom iskustva i sećanja. Poverava mu kako je uspela da ne oboli od sopstvenog bola. I kako je pronašla sreću. Onu koja je čini ponosnom na sve ožiljke koje nosi.

Serija „Istine i laži“ donela vam je veliku popularnost i promenu u životu i karijeri. Kako sada gledate na to iskustvo?

Jeste bila velika medijska pomama oko te serije, ali to je deo posla. Ne razumem glumce kojima to smeta, zato što je saradnja s novinarima sastavni deo naše profesije koji nam pomaže u karijeri. Nikada nisam imala problem s medijima, tako da, s te strane, ništa ružno nisam doživela. Izlazila sam u susret kad je bilo potrebno i gledala da se sklonim kad je postajalo previše, jer nije dobro u svakom momentu biti javno eksponiran. Ta serija je imala neviđenu popularnost, i od gledalaca sam zaista doživela samo pozitivna iskustva. „Istine i laži“ su donele mnogo toga dobrog u moj život, a na meni je da se sada pokažem i u drugim ulogama, kao što je najnovija, u seriji „Jugoslovenka“. Ipak, volela bih da se ta priča nastavi. Verujem da još uvek nismo stavili tačku.

Da li glumac, posebno danas, kad je konkurencija ogromna, posle duge pauze pada u zaborav, i koliko ta zatišja utiču na život i karijeru?

U našoj zemlji je veliki problem poremećen sistem vrednosti i to što apsolutno svako može da postane slavan preko noći, bez ikakvog pokrića. Na naslovnim stranama su ljudi za koje ne znaš ni ko su, ni šta su, ni zbog čega su na njima. Ako kvalitetno radiš svoj posao, i ako iza tebe stoje dobre uloge, mislim da pauza ne može da te degradira ili obeshrabri, zato što se zna šta si radio i ostavio iza sebe. Mislim da su pauze ponekad neophodne, jer nije dobro da te industrija do te mere „sažvaće“ da više ne znaš ko si. Kad radiš šest projekata u isto vreme ne možeš da pružiš kvalitet, jer si rastrzan. Svaka čast glumcima koji rade kao mašine, ali ja sam svaku pauzu svesno napravila i nikada se nisam pokajala, jer su me posle nje sačekali kvalitetni projekti. Moj profesor Vlada Jevtović je stalno govorio da je talenat osećaj za meru, i stvarno treba imati mere i u pojavljivanju, i u ponašanju, u svemu. Za sebe smatram da sam „operisana “ od slave. Kad radim, to je Jana glumica, kad ne radim, retko ko bi mogao da poveže ta dva lika.

„Jugoslovenka“ je postigla veliku gledanost od prvih epizoda. Kakve su vaše impresije sa snimanja, ali i sada, kad je počelo emitovanje?

Očekujem mnogo od ove serije. Posle prve epizode počele su da mi stižu sjajne reakcije, i to mi daje veru da radimo dobru stvar. Imala sam poverenja u Romana Majetića i znala sam sa kim stupam u posao. Scenario je odličan, dugo nisam radila epohu, i ono što mi je bio najveći izazov – prvi put u karijeri igram negativca. Svi su navikli na Marinu iz „Istina i laži“ koja je dobra, otvorena i velikog srca. Sada igram sve suprotno, i hvala Romanu što mi je dao šansu, jer reditelji često glumce stave u kalup i idu na sigurno.

Već vidimo da se ta uloga veoma razlikuje od vaših prethodnih. Koliki izazov je bio upustiti se u kreiranje takvog lika?

Imala sam tremu, ali volim to kod sebe. Mislim da glumac treba uvek da ima tremu, jer to znači da nam je stalo, da se pripremamo i trudimo da iz projekta u projekat budemo bolji i kvalitetniji, a ne da se razmišlja na način – dobro sam prošla u ovoj seriji i sad sam ja super. Milica Ristić koju igram je starija od mene, ima muža, dvoje dece i jednu usvojenu ćerku. Vrlo je hladna i stamena žena kojoj je veoma stalo do toga šta svet misli o njenoj porodici, o njoj i njihovom socijalnom statusu. Ona nije čist negativac, ništa tu nije crno-belo, što mi je bio još veći izazov, i zaista sam prezadovoljna. Ekipa je odlična, deo serije smo letos snimili na Hvaru, setovi su izgledali magično uz one neverovatne pejzaže, zalaske sunca i more. Glumci u kostimima, talasi udaraju u obale, kao da si u nekom drugom vremenu. Uveče smo sedeli po sobama, svirali gitaru, pevali, družili se, kao u stara, dobra vremena.

Kako ste pronašli u sebi sve ono što je bilo potrebno za lik Milice Ristić i šta je bilo najteže iznedriti?

Meni je teže da radim ulogu koja ima „moje osobine“, jer se sve vreme bojim da to moje privatno ne ispliva na površinu. Ovde igram sve što ja nisam i što ne podnosim kod drugih žena. Taj arogantni stav koji Milica ima, ta uobraženost i snobizam, sve to mi je bilo vrlo inspirativno i lako za igru. Mislim da će ova uloga, za razliku od Marine, izazvati potpuno drugačije reakcije kod gledalaca, što je i dobro, jer su me svi toliko poistovetili sa Marinom da mi je bilo potrebno da pokažem da nisam samo ona. Kao što nisu voleli Jelenu Gavrilović, koja je sjajna osoba, samo iz razloga što je odlično odigrala negativca, tako će, verovatno, sada biti sa mojom Milicom. I biće veliki uspeh ako me, uslovno rečeno, ne budu voleli. To je, u stvari, poenta. Da izađem iz Marininog lika.

Pomenuli ste meru. Da li vam je donela zadovljstvo i kako sagledavate dosadašnji tok svoje karijere?

Prezadovoljna sam. Birala sam poslove i uvek radila srcem i dušom, verujući da ću od toga da napravim nešto. Nikada nisam delila serije po žanrovima i odbijala, recimo, sapunice. Svakom poslu prilazim vrlo ozbiljno, kao da mi je prvi, i to je škola pokojnog Vlade Jevtovića. Kad se osvrnem, znam zašto sam u tom trenutku prihvatila neku ulogu i drago mi je kada pogledam svoje ranije projekte, jer vidim u čemu sam napredovala a na čemu još treba da radim. Moj put je pažljivo biran i verujem da ništa nije slučajno. Sve to ima veze i sa tim kakav si čovek, kakve ambicije imaš i koliko ti treba da budeš srećan. Meni ne treba mnogo. Potrebno mi je, pre svega, da moja porodica bude zdrava, da moj sin bude zadovoljan, i samim tim sam i ja ispunjena. Danas sam zrelija, iskusnija, dosta toga sam naučila i mnogo tek očekujem od sebe. Neke druge žanrove, malo teže uloge… Volela bih da se oprobam u mjuziklu, da radim nešto što nisam radila, jer osećam da sam spremna za to.

Put, iako pažljivo biran, neminovno nosi i stranputice. Kako se prema njima odnosite?

Svako ih ima, ali na takva iskustva nisam gledala kao na grešku, nego sam zastala da razmislim zašto se to desilo, šta me je dovelo do toga, šta sam loše uradila… Nikada ne nalazim grešku u nekom projektu koji nije uspeo, već se trudim da osvestim šta nije valjalo kod mene u tom momentu. Ne postoji ništa zbog čega se kajem, i to mi donosi mir. S druge strane, u životu mi je mnogo teže zato što sam tvrdoglava i samokritična, ali mislim da je bolje tako nego da se uljuljkujem u uspehe, bilo poslovne, bilo životne, jer onda ne napreduješ, već stojiš u mestu. Koliko god da sam zadovoljna, toliko,s druge strane sve preispitujem i vrlo sam zatvorena osoba. Možda će to nekog iznenaditi, jer ne delujem tako, ali uvek imam gard prema ljudima dok ih ne procenim. U stanju sam da za osobe koje volim uradim sve, ali je potrebno prvo srušiti taj zid koji sam izgradila. Mnogi misle da sam hladna, nadmena i uobražena. Ali to je samo fasada koju želim i moram da imam.

Koliko je teško oprostiti sebi neke stvari?

Trudim se da mnoge greške koje sam napravila u životu sebi oprostim, i to pokušavam da uradim i kad je posao u pitanju. Mislim da sam u tom smislu mnogo napredovala, jer sam neke osobine s godinama ne iskorenila, nego promenila. Imala sam teške periode, ali sam iz njih izašla jača. Da li mi je sada lakše? Nije! Jer što više osvešćuješ svet i ljude oko sebe, koje sam ranije previše idealizovala, to više uviđaš ono loše u tome. U životu ti nije zagarantovana sreća ako očekuješ nešto od nekoga ili nečega. S vremenom naučiš da praviš kompromise, ali one dobre, ne one koji će te koštati svega ili koji će da te ponište kao osobu. Mnogo je bitno čuvati svoje kućno vaspitanje, moralni kodeks i to kakav si čovek. O meni ne sudi moja gluma, već ono ko sam ja.

Kažete da ste spremni za teže uloge. Da li ste dovoljno zreli da kroz njih iskažete i svoju tamniju stranu, ranjivost, sve ono što nije samo gluma, već i sopstveni odraz čoveka?

Ne treba svako da vidi tvoju ranjivost u privatnom životu. To je onaj zid koji sam pomenula. Moje tame su samo moje. Možda sam kontradiktorna osoba, jer sam inače vesela i stvarno živim život punim plućima. I ne mislim da je taj mrak koji nosim u sebi nešto loše, naprotiv, dobro je da ga imam. On je deo mene, ali gledam da ga što manje pokazujem, jer ne želim tako da utičem na ljude, to je moja privatna stvar. Kao što ne želim da moje dete oseti negativnu energiju s moje strane. To čuvaš za svoja četiri zida i kanališeš na neki način, da li muzikom, da li pisanjem, da li dugim razgovorima sa prijateljima, ali za taj deo mene retko ko i zna. To je samo moja tuga. Sada sam dovoljno ranjena da sam, i kao glumica i kao ličnost, zrela da ogolim sebe u tom smislu u nekoj ulozi.

Pišete poeziju i priče, i to je ono što se ne zna o vama, i o čemu sada prvi put javno govorite. Šta kriju ispisane stranice vašeg života?

To je moj beg, moja sloboda, moj svet. Često me sve što sam do sada napisala vrati u neke tužne momente u životu, ali mi je pisanje jako dragoceno. Imam naviku da sve potiskujem u sebe, jer mislim da mogu mnogo da izdržim. Često kažem sebi da to moram da promenim, ali svaki put nastavim po starom. Pišem još od osnovne škole, i time sve što potisnem u sebe, sve tuge koje nosim zbog raznih događaja u životu, prospem na papir. Te pesme su stvarno deo moje duše i mog srca. One su brutalno iskrene i ne usuđujem se, možda baš iz tog razloga, da ih objavim, jer je to kao da si nekom prosuo dušu na dlan. Papir, ipak, mnogo više trpi.

Da li trpi i suze?

I te kako. Ranije sam više plakala, ali od kada imam dete nemam vremena za plakanje, što nije dobro. Čovek mora da sebi da oduška kroz suze. Ali više sam usredsređena na to da svom sinu pružim detinjstvo kakvo sam ja imala, mnogo ljubavi, snage i hrabrosti, jer nije svestan toga u kakav će svet da uđe. Želim da bude srećan, što on i jeste, ali da uvek hrabro ide kroz život i da čuva svoju sreću. Ipak, ima onih večeri kada ga uspavam, sednem sama na terasu, sve me stigne i prepustim se suzama. Ali do sutra sam kao nova, jer znam da moram da uđem u tu, skoro pa ulogu boljeg života.

Zašto se vaša poezija i sve što pišete zove „Azbuka ćutanja“?

Zato što je usko vezana za sve ovo o čemu smo pričali, za sve što krijem u sebi i o čemu sada prvi put govorim. „Azbuka ćutanja“ je sve ono što nikada nisam rekla naglas. Pitanje je da li ću je ikada objaviti, jer i taj naziv koji se nametnuo možda znači da ona, sama po sebi, ne želi da bude objavljena, nego da zauvek ostane u tišini.

Postoji pesma u kojoj ste napisali da ste morali da izgradite novi svet, da ne biste oboleli od sopstvenog bola kad se u vaš život uselila tišina. Ko je postala Jana Ilić posle toga?

To je bilo u periodu kada mi je mama neočekivano umrla od raka. Sve se toliko brzo desilo, u roku od dve nedelje je bilo gotovo. Bila sam mlada, ali smrt najbližeg nikada nema veze sa godinama. Pokosilo me je i nisam umela da se nosim sa tim. Bila sam sama sa njom u bolnici, kroz sve to sam na neki način prošla sama, i to iskustvo me je mnogo promenilo. Nisam mogla sa ljudima da pričam o tome, ali je izašlo iz mene kroz tu pesmu, i mislim da sam te noći zaista izgradila novi svet. Posle toga više ne možeš da budeš isti, zato što ti se odlomi parče srca, jer je taj neko bio sastavni deo tebe i ti, hteo – ne hteo, više nisi ista osoba. To nedostajanje nikada ne prođe, i tada se u čoveka stvarno useli tišina. Vreme ne leči ništa. U to sam sigurna. Ipak, naučila sam da nosim svoje ožiljke. Neki se čak i vide na mom licu. Ali bez njih ne bih bila to što jesam.

Ko ste danas, na kraju dana?

Danas shvatam da moram od ovog života da napravim najbolju verziju sebe da bih bila najbolja verzija majke svom detetu. Život je toliko kratak i ne vidim zašto bismo od svega pravili probleme. Srećna sam. Ne na svim poljima, ali danas mi sreća ne znači ono što mi je značila ranije. Naučila sam da budem zadovoljna. Zdrava sam u glavi i u srcu, i postoji jedna stvar koju volim kod sebe, a to je da me ovaj posao nimalo nije promenio. Promenile su me ove druge stvari o kojima smo pričali, ali karijera ne. Svedok sam toga koliko je mojih kolega ne poletelo, nego ih više ne prepoznajem jer su i lik promenili. Ostala sam ono normalno dete iz Aleksandrovca, koje je postalo glumica, mnogo starija od tog deteta, ali zaista sam i dalje ono što sam bila. U slobodno vreme odlazim u moj zavičaj i ljudi sa kojima sam odrasla mi uvek kažu: „Bože, ti si ista.“ A na ekranu vide nešto drugo. To je moj najveći uspeh! Ne uloge, nego to što sam sačuvala sebe i vrednosti koje su mi usadili roditelji.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi