Miroslav Momčilović za 24sedam: Beogradski mangupi su danas mnogo brutalniji

Nakon filmova „Kad porastem biću Kengur“, „Sedam i po“, “Smrt čoveka na Balkanu” i “Smrdljiva bajka”, reditelj i scenarista Miroslav Momčilović večeras će publici prikazati svoje novo ostvarenje „Vikend sa ćaletom“, koje će se naći na repertoarima svih velikih bioskopskih sala.

Tužna komedija, kako je autor naziva, priča je o susretu oca i sina koji imaju jedan vikend da, nakon godina razdvojenosti, bliže upoznaju jedan drugog, a glavni lik je sredovečni beogradski kriminalac (Nenad Jezdić), pripadnik stare škole novobeogradskih mafijaša, zarobljen u vremenu kada je bio u punoj snazi, a sada saznaje da je teško oboleo.

Momčilović ističe da sama priča konkretno nema veze s njegovim životom, ali da je tokom odrastanja i stanovanja na Novom Beogradu često bio okružen ljudima sa one strane zakona.

– Odrastao sam u porodici koja je u SFRJ bila srednja klasa – otac inženjer, majka vaspitačica, i nisam imao ovakvo iskustvo, ali sam detinjstvo proveo na Novom Beogradu i bio, silom prilika, upućen na druženje s tim ljudima. Nisam želeo da pravim priču o kriminalu. Ovo je pre svega priča o odnosu oca i sina koja je smeštena u taj milje. Doduše, moj otac jeste bio dosta odsutan od kuće, jer je radio kao građevinski inženjer. Možda to i ima neke veza sa ovim filmom, jer mi je veoma nedostajao, te se to odrazilo na mene – kaže reditelj, i dodaje:

– Uvek su me fascinirali ti beogradski mangupi koji, uz vino i gitare, pričaju o svojoj deci sve najbolje, a onda ujturu shvatim da, recimo, sina jedan od njih nije video dve godine. To je neka vrsta roditeljskog licemerja i neizgovorenih reči u vaspitanju. Mi nismo vaspitani da govorimo sve. Ostaju, tako, u tebi te stvari koje nikada ne kažeš. Nikada ne kažeš ocu i majci koliko ih voliš, to se nekako podrazumeva. Neke najvažnije stvari ostaju nedorečene.

Inspiracija za film, kako kaže, nadošla je tokom studiranja na Fakultetu dramskih umetnosti.

– Voleo sam da idem na psihodramu. Sećam se jednog momka koji je bio u zatvoru i pričao da mu je celog života ostao žal za tim što ocu niji rekao da ga voli. Te stvari koje ne izgovorimo su mi bile inspiracija i za ovu priču.

Na pitanje koliko se razlikuju današnji mangupi Beograda od onih kojima se bavio u svojim prethodnim filmovima, poput „Sedam i po“, Momčilović kaže – mnogo, jer vreme je drugačije, ljudi su drugačiji, kriminalci su drugačiji.

– Mnogo su brutalniji nego tada. Ne zato što su oni genetski takvi, nego je i okruženje brutalnije. Ono vreme je bilo pitomije, pa su i kriminalci bili pitomiji. Manje je bilo oružja, manje se pucalo, iako kriminala oduvek ima na ovim prostorima. Ali i mi smo se svi promenili. Ratovi, pa sve što se dešavalo devedesetih… sve je ostavilo posledice. Sport je brutalniji, navijači su brutalniji, sve se naoštrilo, verovatno i mi sami. Tvrđi smo sigurno, mnogo više nego da smo u onom vremenu – kaže reditelj.

Govoreći o kastingu, kaže da mu je najvažnije bilo da Nenad Jezdić i Vasa Vraneš budu pravi izbor, a podelio je zanimljivost i da je za lik Bate Konja, Kašikine “desne ruke”, prvo namenio nekom drugom glumcu, a Bane Vidaković, koji je efektan u toj roli, bio je planiran za neku manju.

– Ovako je Bane doneo novu, treću dimenziju tom liku, da bude nežniji, što je dobro, jer ne volim u našim serijama i filmovima dvodimenzijalnost – kada se podrazumeva da kriminalac nosi lanac i bude grub – ističe Momčilović.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi