Mira Banjac danas puni 91. godinu i za 24sedam otkriva: Ovo je razlog moje sreće

06.11.2020

12:00 >> 23:54

0

Autor: Dejan Ćirić

Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu.

Mira Banjac danas puni 91. godinu i za 24sedam otkriva: Ovo je razlog moje sreće
Mira Banjac /ATA Images

Nisu sve glumice zvezde. Nisu ni filmske dive, ni vedete, ni ikone i boginje, ni sve ono što se, često preterano, u holivudskom maniru, stavlja kao prefiks ispred lika i dela mnogih glumica koje su na ovaj ili onaj način ostavile trag u vremenu. I postale veće od vremena. Mira Banjac je upravo to! Njen portret nije oslikan glamuroznim sjajem iluzije. Njen portret je oslikan životom, izbrazdan iskustvom, godinama i istinom.

Kao i portreti svih likova koje je u 70 godina dugoj karijeri odigrala. I još uvek ih igra. Mira Banjac nije postala glumica. Ona je rođena kao takva. Kao otelotvorenje umetnosti u jednoj „maloj“ ženi ogromnog talenta koji je oduvek nosila prizemno, jasno, prirodno, kao svoje ime, kao svoj pogled, svoju igru i život, svoj humor i mudrost.

Bez fame, bez mistifikacije, bez težnje za slavom, bez svih onih nepotrebnih rekvizita uz pomoć kojih se „postaje velika glumica“. Mira je narod! Njegova zemlja, duh, bol, radost, mentalitet, ime, srce, narav, suština. I još toliko toga. Totalna, apsolutna, svoja, u svemu autentična.

ATA Images

Izvanredan  umetnik, većinu ostvarenih uloga gradi na pronicljivom zapažanju i odabiranju životnih podataka, umetnički sažeto, transponovano, sublimirano. Ona raspolaže neobičnom sposobnošću identifikacije, kao što su ne manje izražene i njena moć i sklonost ka transformaciji. Njene najuspelije uloge nose u sebi jedinstvo, doslednost i celovitost, rečju – atmosferu lika. Stoga i jeste u stanju da otkrije one vrlo prisne, intimne i tanane osobine ličnosti koje tumači.

Danas, na svoj 91. rođendan, za naš portal je na pitanje: „Kada bismo sve uloge posmatrali kroz prizmu rođendanskih želja, postoji li neka neostvarena?“, vedro i nasmejano rekla:

– Ne! Ostvarila sam toliko toga, gotovo sve što sam želela, i nadam se da ću još svojih želja pretvoriti u stvarnost. Žao mi je što trenutno živimo u vremenu u kome se vodi borba za život, i to je strašno, ali se trudim da se ne obeshrabrujem. Idem dalje. Srećna sam, i to je ono najvažnije. Ono što duboko u sebi osećam. Srećna sam zbog svega što sam uradila u životu i karijeri, a danas posebno, zbog toga što sam zdrava –  izjavila je velika glumica.

Iz knjige “Mira Banjac i njeni filmski portreti”, Petra Volka

Mira Banjac je rođena na današnji dan, 1929. Godine, i pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu, 1950. godine, u klasi Jurija Rakitina. Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949 -1951) i Banjaluci (1953 -1955), radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu skoro punih dvadeset godina. Godine 1970. prešla je u Beograd i postala član Ateljea 212. Bavila se i pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

U karijeri dugoj 70 godina odigrala je više od 300 uloga. Likove žena iz naroda, svoja najuspelija glumačka dostignuća, najčešće obogaćuje svojevrsnim humorom. Sarađivala je sa najvećim srpskim i jugoslovenskim rediteljima, i igrala sa najvećim glumačkim imenima. Teško je izdvojiti ulogu Mire Banjac za koju se ne može reći da nije ona za pamćenje, a još teže nabrojati veličanstveni niz remek-dela u kojima je igrala, dajući svakoj ulozi svoj lični pečat i samo njoj svojstvenu posebnost. Maestralne role imala je u ostvarenjima „Čuvar plaže u zimskom periodu“, „Široko je lišće“, „Salaš u Malom Ritu“, „Varljivo leto ’68“, „Balkanski špijun“, „Lepota poroka“, „Nož“, „Bure baruta“ i mnogim drugim. Televizijska publika pamti je po ulogama u TV serijama „Marija“, „Porodično blago“, „Vratiće se rode i „Bela lađa“. Igrala je i više glavnih uloga u dramama Milenka Vučetića, a u filmovima Gorana Paskaljevića je svaku ulogu dovela do savršenstva.

ATA Images

Rođena je u Erdeviku, i jednom prilikom je izjavila da je brak između njenih roditelja sklopljen a da se oni nisu ni poznavali. Otac Teodor – potomak srpskih iseljenika u Sjedinjene Američke Države, koji ne govori srpski, majka Olga – devojka iz skromne vojvođanske porodice, koja ne govori engleski.

,,Pričalo se da je, dok me majka rađala, pod njenim prozorom svirao orkestar vatrogasnog društva, a šorom je odjekivala bleh-muzika“, ispričala je jednom Mira.

Kada je imala samo četiri godine, otac se vratio u Detroit, a majci i njoj poslao karte da mu se pridruže, koje one, na nagovor Mirinih ujaka, nikada nisu iskoristile. Oca više nikada nije videla. Kad je počeo Drugi svetski rat i granice se zatvorile, Mirina majka, koja je radila u fabrici šećera u Beogradu, četiri godine nije videla svoju ćerku sa druge strane Dunava. Devojčica je odrastala uz baku i tetku sa očeve strane.

,,Nisam imala majku i oca kad su mi bili najpotrebniji. Odatle je izašla moja rečenica: ,Da je meni mene“, govorila je legendarna glumica.

Školovala se u Erdeviku i, kako kaže, pamti da je bila drsko i otvoreno dete. Kad je raspisan konkurs za Dramski studio u Novom Sadu, konkurisala je sa ulogom Katarine iz ,,Oluje”, Ostrovskog.

Mira je za vreme Drugog svetskog rata godinu dana bila u Kulturnoj ekipi Prve proleterske brigade. U pozorište je stupila krajem rata, uz angažmane u sremskomitrovačkom pozorištu. Prvu dramsku ulogu imala je u komadu ,,Dom Bernarde Albe“. Tokom pedesetih godina prošlog veka najveće domete na sceni dostigla je u matičnom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i kultnom beogradskom Ateljeu 212, gde prelazi na poziv Mire Trailović 1970. godine i tamo ostaje do 1984, do penzije u koju nikada zvanično nije otišla jer igra i danas. Na daskama svog matičnog pozorišta ostvarila je niz antologijskih uloga kao što su Meg (u predstavi „Rođendan”), Katica („Radovan III”), Natalija („Proleće u januaru”), Ljubica („Ljubica, prvo lice množine”), Gospava („Čudo u Šarganu”), Nededovna („Marija”), Simana („Kamen za pod glavu”), Milica („Korešpondencija”), Janina Jeguljevska („Majka”), Blanka („Marija se bori s anđelima”) i mnoge druge.

Iz knjige “Mira Banjac i njeni filmski portreti”, Petra Volka

Dobitnica je najvećih glumačkih nagrada i priznanja, kao što su: Dobričin prsten, „Velika Žanka”, Zlatni ćuran, Nagrada „Pavle Vuisić”, dve Sterijine nagrade, tri Zlatne pulske arene, Statuete „Joakim Vujić”, Oktobarske nagrade Novog Sada, Oktobarska nagrada Beograda, Sedmojulska nagrada, Nagrada grada Zagreba, Zlatni lovorov vijenac za životno djelo u Sarajevu, Zlatna kolajna festivala monodrame i pantomime…

Mirina prva velika ljubav bio je inženjer Andreja Jovanović, za koga se udala u 24. godini. Razveli su se kad je sin Branislav imao pet godina.

O određenim teškim i srećnim periodima svog života i karijere, kao i svojoj umetnosti, u mnogim intervjuima govorila je na sledeći način:

„Jaukala sam beogradskim ulicama, bila sam na ivici da se ubijem. Morala sam da pozajmljujem novac. Naišla sam na zelenaše koji su uzimali po tri puta više… Jednog dana sam otišla u hotel ‘Metropol’, naručila kafu, sela da napišem pismo i htela da se bacim dole… Ali, pozvao me je Stipe Delić i dao mi glavnu ulogu. Bila je to čuvena Marija, iz logora, zbog koje su me šišali do glave. Ugovor je bio milionski. Potpišem i vratim sve dugove. To je bio moj mrak, ali i pročišćenje. Pola dinara u životu više nisam pozajmila!”

„Bog me je počastio pozorištem. A u privatnom životu je bilo tako kako sam umela i kako nisam umela, padala, dizala se, nalazila se, gubila se. Bila sam dosta lukava, birala sam za prijatelje pametne ljude od kojih sam mnogo šta naučila. To su moji univerziteti. I bilo je dobro i pametno družiti se sa mudrim ljudima, pametnim knjigama. To je lepši deo moga života. Nedaće koje su dolazile od samog života, od nesnalaženja u trenucima, to ipak pripada meni lično.“

„Znam da me publika najčešće poistovećuje sa tim malim-velikim ženama, i na te likove sam veoma ponosna. Ali ni Ljubice, ni Marije, ni Ruže ne bi bilo da nisam na početku, kao mlada glumica, prošla u pozorištu širok klasičan repertoar. Te male-velike uloge su poseban izazov, jer takve ljude publika sreće svakodnevno, tu iza ugla, upoređuje ih i lako proverava da li ih je glumac verno dočarao ili je omanuo.“

„Nikad nisam bila fizički po meri, u šali volim da kažem da su moje mere bile sve što jedna glumica ne treba da ima – sitne oči, kratke noge, nizak rast. A sa druge strane i čestitost i iskrenost i želja da radim dok me ima.“

„Čovek ima pravo da bira gde će da skonča. Vratila sam se u Novi Sad jer mi je trebao laganiji život i mirna luka. Nisam se razočarala kada sam se vratila, pošto sam našla sve ono što sam ostavila, čak i ljude s kojima sam se godinama družila. Mislim da mi pozorišni Novi Sad nikada nije oprostio pozorišni Beograd.“

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Možda vas zanima

Najčitanije Vesti