Autorka kratkog filma "FACE ME!": Umetnost je za čoveka moćno oružje u otkrivanju istina

Dokumentarno-eksperimentalni film “FACE ME!” autorke i producentkinje Jelene Pavlović, jedan je od pobedničkih radova na konkursu Mikser Festivala i Fakulteta primenjenih umetnosti “BlackBox2020: Spomenik”.

Spomenik predstavlja antispomenik koji povezuje prošlost sa sadašnjošću i ukazuje na smerove budućnosti, dok je protagonista filma prepušten stihiji, živi u ignorantnoj stvarnosti, i predstavnik je kulturno-umetničke elite koji postavlja određena pitanja, čuva odgovornost, prvenstveno prema sebi, a onda i prema okruženju.

Zbog čega je Vaše prvo delo snimljeno u dokumentarno-eksperimentalnoj formi?

Dokumentarna forma je bila neizbežna jer sam želela da predstavim delove spomeničke kulture bivše SFRJ, odnosno konvencionalne spomenike kao što su spomenik Marku Maruliću u Zagrebu, Spomenik palim borcima u Drugom svetskom ratu u Nikšiću, Austrougarsko vojno groblje u Ljubljani, a tu je i instalacija Stefanu Nemanji u Beogradu. Film “FACE ME!” je neverbalni komentar na postojeću situaciju, preispituje moguća rešenja koja mogu biti i kič, ali i harmonija i dobar ukus, u zavisnosti od “oka” i vrednosti posmatrača. Eksperimentalnost je tu veoma značajna jer je ona uvek odraz slobodnog mišljenja filma, i, kako je neko jednom rekao, eksperimentalne filmove prave autori koji se osećaju slobodnim. Meni je koncept razvoja avangardnog i alternativnog filma oduvek zanimljiv, pa mi je i iz tog razloga ova forma koju sam izabrala jako izazovna, a dokumentarna forma mi je pomogla da istražujem, da pokušam da što vernije prikažem rešenja nekih problema, da to bude dokument nekog ličnog trenutka i ova forma mi je omogućila da to bude početak jednog istraživanja i presrećna sam što je tako, što me doveo do toga da sam isprovocirala samu sebe na razmišljanje, a ako sam još nekoga, to mi je još draže, da nema konačnosti nego tek začetka istraživanja.

Sa čime se protagonista suočava u ovom filmu?

Jedan od protagonista je veoma uspavan, sa razlogom je nepoverljiv, prepušten stihiji, živi u izvitoperenoj, ignorantnoj stvarnosti, ali je svestan da ima odgovornost prema sebi i sopstvenom ogledalu i sa tim će se najpre i suočiti. Eksplicitno će to pokazati i postati aktivni učesnik, što je veoma važno, u odnosu pre svega prema svom životu, a onda i prema svom gradu, pa dalje prema kolektivu. Mislim da je bitno postaviti određena pitanja, čuvati odgovornost, prvo prema sebi, a onda i prema okruženju, negovati kulturno nasleđe, i suočiti se sa raznim aktuelnim prilikama u regionu, neminovno je. Protagonista je, recimo, predstavnik kulturno-umetničke elite, ali postavljanje pitanja i obraćenje pažnje nije opredeljeno samo njemu već svakome ko za tim ima potrebu. To nam je nekako obaveza i dužnost kao mislećih bića.

“Dim” ugostio premijeru filma

Premijera ovog kratkog dokumentarno-eksperimentanog dela održana je 29. oktobra u prostorijama “Dima” u Cetinjskoj ulici.

Režiju i produkciju potpisuje Jelena Pavlović, montažu Mina Petrović, kameru Igor Jerković i Đurđica Knežević. Uloge tumače Luka Miljković, Gordana Mićunović, Vladan Miljković i Iva Žulić. Muziku za film su radili Marko Milošević MKDSL, Tamara Ristić KEZZ.

Šta prikazuje spomenik budućnosti i koji je njegov zadatak?

Spomenik budućnosti u ovom filmu ja vidim, zapravo, kao antispomenik koji povezuje prošlost sa sadašnjošću i ukazuje na smerove budućnosti, ali može i da otvori puteve ka novim interpretacijama prošlih i aktuelnih prilika. Mislim da je važno da se različite generacije kritički suočavaju sa njima. Preovlađuju konfliktna prošlost i još uvek izraženi nacionalizam na Balkanu pa antispomenici nisu aktuelni. Zadatak mu je da nam postavi određena kulturološka, ali i moralna pitanja i da nas iskreno suoči, da nas podseti na kulturu sećanja koja nam je jako često na niskom nivou, posebno u odnosu na klasične spomenike koji nekada imaju opijajuće dejstvo na posmatrača, slave kultove trijumfa, oružje, snažne ratnike, a zapravo često prošlost prikazuju onakvom kakva je ideologija onih koji ih dižu i nose sa sobom jednodimenzionalna tumačenja. Moja ideja je višeslojnost i višedimenzionalnost jer antispomenik, po mom mišljenju, treba da bude posvećen antiherojima.

Gde ste pronašli inspiraciju za ovo delo?

Kada govorimo o antispomenicima, deo inspiracije je došao iz Nemačke iz Berlina, odnosno pre svega od spomenika ubijenim Jevrejima Evrope. Sastoji se od preko 2.000 sivih betonskih blokova i izaziva čudne osećaje, šta god da mislite o holokaustu. Interesantno je i paradoksalno da je spomenik premazan specijalnim sredstvom za zaštitu od grafita, a proizvodi ga firma koja je proizvodila Ciklon B – gas iz koncentracionih logora. Nedaleko odatle, blizu Bundestaga, nalazi se i spomenik ubijenim Romima. Takođe, Stolperrstein odnosno kamen spoticanja nemačkog umetnika Guntera Demniga, Missing House francuskog umetnika Boltanskog…Emotivni susreti spomenika i čoveka su, takođe, prisutni, a inspiracija dolazi od Makavejeva i filma “Spomenicima ne treba verovati”.

Pročitajte još: Interaktivna izložba “Prostor odraza”: Spoznaja sebe je stalni proces

Može li čovek spoznati sebe kroz umetnost?

Verujem da može, iako bih i tu kretala, naravno, od individualnih pristupa. Čovek je takva pojava da njegovi postupci mogu da vas učine, kako da kažem, ambivalentnima, ali dobro je da postoji umetnost jer za biće kakvo je čovek može da bude veoma moćno oružje u otkrivanju raznih istina. Ja, recimo, svakodnevno učim da prihvatam istine, iako mi se često ne dopadaju.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam