Najteže je bilo dočarati krik čoveka koji umire i zverstva Aušvica: Jeziva priča o "Zoni interesa" nominovanoj za pet Oskara (FOTO/VIDEO)

Reditelj Džonatan Glejzer kaže da je u njegovom filmu o koncentracionom logoru Aušvic primenio način snimanja TV rijaliti programa, kao što su skrivena filmska ekipa i fiksne kamere. Ali, njegov film „Zona interesa" (The Zone of Interest), nominovan u pet kategorija za nagradu Oskar, ne prikazuje užase masovnih ubistava u logoru. Film je priča o porodici koja živi u kući odmah do logora - komandantu logora Rudolfu Hesu, njegovoj supruzi Hedvig i njihovo petoro dece.

Profimedia

Užas logora dočaran zvukovima

Hes je bio upravnik Aušvica od 1940. do 1945. godine. Za pogubljenje logoraša u gasnim komorama koristio je gas ciklon B. Procenjeno je da je u logoru ubijeno 1,1 miliona ljudi, od kojih milion Jevreja. Za to vreme, samo nekoliko metara dalje, njegova porodica je uživala u prostranoj kući, obilju hrane i održavanom vrtu, koji je od logora delio betonski zid.

Glejzer, koji je snimao film u blizini nekadašnjeg logora Aušvic, odlučio je da užas logora dočara zvukovima u pozadini. U filmu se čuju prigušeni krici, pucnji i brujanje mašina, a vidi se dim koji se nadvija nad krematorijumom. Porodica u kući do logora živi kao da se sa druge strane zida ne dešava ništa.

Posmatranje snimanja iz bunkera

- Fraza koju sam stalno izgovarao bila je "Veliki brat" u nacističkoj kući. Tokom snimanja TV rijaliti programa, poput „Velikog brata", ekipe nisu prisutne, ali se učesnici stalno posmatraju. Zamisao promatranja iz prikrajka se učinila kao dobar način da se prikaže drama, iako drame nema. Bio je to način da se sa njima bude u kući - kaže Glejzer za BBC.

Zaobišao je uobičajene načine snimanja, „kojima vas glumac uvuče u njegov lik i krupne kadrove ... bilo bi to pogrešno za ovaj film". Ostvarenje u kojem nije korišćeno veštačko, već samo prirodno svetlo, često deluje kao dokumentarac. Nominovan je za Oskara za najbolji film i u još četiri kategorije, i devet nagrada BAFTA. Osvojio je Veliku nagradu Kanskog festivala prošle godine.

Profimedia

Film je sniman u zdanju nedaleko od kuće u kojoj je živela porodica Hes. Režiser je koristio 10 kamera sa daljinskim upravljanjem, a on i ekipa su snimanje posmatrali iz obližnjeg bunkera. U pravu je kada kaže da u filmu „nema drame". Jednoličan život porodice nije uzbudljiv u uobičajenom smislu.

- Likovi ne ispoljavaju prijatnost, udobnost ili toplinu. Nema smešnih, osećajnih trenutaka - ističe reditelj. 

Kraljica Aušvica

U jednoj od scena vidimo Hedvig kako gosti prijateljice na kafi i neljubazno se odnosi prema njenim kućnim pomoćnicama, dok se deca igraju na spratu. Za to vreme Hes je u radnoj sobi i razgovara o projektima da krematorijum učine delotvornijim za pogubljenje što više ljudi. Ovakvo suprotstavljanje dve krajnosti je namerno užasavajuće.

- Sve to treba da vidimo istovremeno, da imamo osećaj kao da smo u kući sa njima - naglašava Glejzer.

Hedvig, koja sebe zove „kraljicom Aušvica", krišom odlazi u spavaću sobu da proba bundu koja je oduzeta Jevrejki u logoru. Ona čak i stavlja jarko crveni ruž pošto ga pronađe u džepu bunde.

Profimedia

Kristijan Fridel je prihvatio da glumi Hesa iako je prethodno odbijao uloge nacista, među kojima i Adolfa Hitlera. Više mu se svideo Glejzerov pristup.

- Vrlo često postoje klišei za uloge nacista - surove zločince. Mislim da ima smisla promeniti ugao i kroz prozor posmatrati ove likove. Bio sam radoznao da saznam kako je glumiti na ovaj način. Džonatan nam je rekao: "Molim vas, nemojte da glumite. Ponašajte se prirodno".

Mogli smo da pravimo greške

Sandra Hiler, koja glumi Hedvig, puna je reči hvale za Glejzerov način snimanja.

 - Za mene je to bio sjajan, udoban rad. Snimanje filmova ponekad može biti „malo dosadno", jer dok čekate, možete da „izgubite energiju" - ističe glumica.

Hiler, koja je nominovana za Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu „Anatomija pada", kaže da su zahvaljujući fiksnim kamerama i odsustvu ekipe sa seta mogli da snimaju duge scene „bez tehničkih prekida".

- Osećaj da imamo sve vreme ovog sveta... mogli smo da pravimo greške. Volela bih da više filmova može da se snima na ovakav način - kaže ona. 

Gledaoci ne mogu da izbegnu užase logora

Film je dobio uglavnom pozitivne kritike, a Piter Bredšo iz Gardijana je napisao da je „pažnja izoštreno usmerena na banalnost zla". Glejzer, koji je Jevrejin, očigledno je svestan da su o Aušvicu snimljeni i drugi filmovi, kao što su nagrađivani „Šindlerova lista", „Sofijin izbor" i „Šaulov sin". Ali, on se „povezao" sa istoimenim romanom britanskog pisca Martina Ejmisa, koji je adaptirao.

- Njegova knjiga posmatra temu iz ugla koji je zaista izvanredan - kaže reditelj.

Profimedia

Nije hteo da dočarava okrutnost nacista, jer su prizori iz Aušvica prikazani u dokumentarnim i igranim filmovima i na fotografijama već „duboko urezani u našim mislima". Ali, to ne znači da gledaoci mogu da izbegnu užase logora. Glejzer, koji je režirao i filmove „Pod kožom" (Under the Skin) i „Poslednja pljačka" (Sexy Beast) znao je da će „zvuk dočarati beskonačna zverstva koja se dešavaju, koja ne vidimo na filmu, ali su uvek prisutna u našim glavama".

Uverljiv zvuk krika čoveka koji umire

Dizajner zvuka Džoni Burn je mesecima temeljno istraživao.

- Projekat smo posmatrali kao dva filma: jedan koji vidite, sličan porodičnoj drami ili "Velikom bratu" i onaj koji samo čujete, koji dolazi sa druge strane zida, koji je prava priča. Najteže je bilo reprodukovati zvuk „sveprisutnog brujanja logorske mašinerije, koji je mučan podsetnik na radionice i krematorijum - objašnjava Burn.

Imao je i težak zadatak da rekonstruiše zvukove koji su logoraši mogli da ispuštaju.

- Napraviti uverljiv zvuk krika čoveka koji umire je izazov sam po sebi - ističe on.

Profimedia

Muzika Majke Livaj (poznata i po umetničkom imenu Mičaču) se čuje u određenim delovima filma i na početku nekoliko minuta tokom zacrnjenog ekrana. Izaziva razne reakcije.

- Nekima zvuči prilično mirno, tajanstveno, a nekima zaista zastrašujuće - naglašava muzičarka.

Američki časopis Holivud riporter opisuje muziku kao „dubok neljudski zvuk, kao huk đavoljeg meha za raspirivanje vatre", a američki nedeljnik Varajati kao „krajnje jezivu". Livaj kaže da muzika „ne daje emotivnu podršku prikazu likova".

Kuća u kojoj je sniman film

Još jedan ključni deo filma je sama kuća, koju je Hes oduzeo poljskoj porodici i preuredio je. Scenograf Kris Odi je želeo da kuću napravi u Aušvicu, ali mu nije dozvoljeno. Kako je UNESKO prostor uvrstio na Spisak svetske baštine, zabranjeno je da se bilo šta radi ili gradi 500 metara oko logora. Uprkos ovoj zabrani, Glejzer je uspeo da snimi film u području koje su nacisti zvali "Zona interesa". Muzej Aušvic-Birkenau objašnjava da se ta zona odnosila na pojas oko zidina Aušvica koji su kontrolisale nacističke SS jedinice.

"Iz tog kraja, Nemci su nasilno proterali oko 9.000 ljudi da bi sprečili kontakt logoraša sa spoljnim svetom i osigurali da nema svedoka njihovih zločina", navodi muzej.

Rupe za kamere

Izvorna kuća i dalje postoji i u njoj živi porodica. Ali, sada nije dovoljno „nova" da bi izgledala uverljivo za dom porodice Hes tokom Drugog svetskog rata.

- Poprilično smo se sprijateljili sa porodicom koja u njoj živi - otkriva Odi, koji ih je posetio šest puta tokom istraživanja za film. 

Oko 200 metara dalje od ove kuće uspeo je da pronađe zapušteni objekat za potrebe filma. Posle četiri i po meseca malterisanja, ukrašavanja i nabavke nameštaja i biljaka, trebalo je da ugradi fiksne kamere.

- Samo sam izbrojao koliko rupa treba da napravim.

Profimedia

Glejzer zaključuje da njegov film „daje uvid u mračne sposobnosti ljudi" i da je i danas aktuelan.

- Mislim da je u ovom filmu prikazano ono što kao ljudska bića radimo jedni drugima. Druge vidimo kao manje vredne od sebe, drugačije od nas. Nekako, korak po korak, to vodi u zverstvo. Radi se o urođenom nasilju u nama i o tome kako da ga prevaziđemo - smatra reditelj, prenosi BBC.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi