Marija Antoaneta: Lepota poroka najslavnije francuske kraljice

Marija Antoaneta je rođena 2. novembra 1755. godine, u Beču, u palati Hofburg, kao petnaesto dete i jedanaesta ćerka Franca I Stefana i carice Marije Terezije. Dvorski službenik je opisao bebu Antoanetu kao „malu, ali potpuno zdravu nadvojvotkinju“. Sestre Marije Antoanete udale su se za razne kraljeve po Evropi. Ahenski sporazum, potpisan 1748, značio je da su Austrija i Francuska privele kraju 150 godina neprekidnih sukoba. Dve zemlje su postale saveznici za vreme Sedmogodišnjeg rata (1756 – 1763). Da bi se očuvao savez Austrije i Francuske, francuskom kralju Luju XV su predložili da se njegov unuk oženi jednom od kćerki Marije Terezije. Prvo su starije Marijine sestre bile određene za to venčanje, ali su umrle od velikih boginja, tako da je došao red na nju. Nakon dugih pregovora, francuski kralj je 1769. godine zaprosio Mariju Antoanetu za svog unuka. Kada je potpisan ugovor o venčanju, Marija Terezija je shvatila da njena ćerka slabo zna francuski jezik i običaje. Zbog toga je mnogo tutora dobilo zadatak da mladu nadvojvotkinju pripreme za ulogu buduće kraljice Francuske.

Marija Antoaneta je u Francusku otputovala sa četrnaest kočija i pratnjom. Na granici Francuske i Nemačke, 7. maja 1770. od nje je zatraženo da, u simboličnom gestu odricanja od austrijske nacionalnosti, ostavi svu svoju odeću, nakit i sve što poseduje, kao i sluge i prijatelje. Posle dugih pregovora, dopušteno joj je da zadrži psa. Obukli su je u francusku odeću i odvezli u Strazbur, gde se održavala velika svečanost u njenu čast. Nekoliko dana kasnije krenuli su prema Versaju, gde su je dočekali francuski kralj Luj XV i ostali članovi kraljevske porodice. Njen budući suprug, prestolonaslednik francuskog prestola (dofen Luj Avgust) i budući kralj Francuske Luj XVI, bio je mlad, stidljiv momak, godinu stariji od nje.

Venčanje je održano 16. maja 1770, i proslavljeno u Galeriji ogledala u Versajskom dvorcu. Pred venčanje, buduća kraljica je dobila veliku kolekciju dijamanata koji su tradicionalno pripadali francuskoj kruni i koja je bila procenjena na oko dva miliona livri. U toj kolekciji je bila dijamantska ogrlica koja je ranije pripadala Ani Austrijskoj, kao i nešto od nakita koji je pripadao kraljici Mariji Škotskoj i Katarini Mediči. Svečanom prijemu prisustvovalo je oko 1.000 zvanica. Dvor je nakon toga ispratio supružnike u bračnu postelju, koju je blagoslovio nadbiskup od Remsa. Međutim, oni nisu konzumirali brak, ni te večeri, ni mnogo godina nakon toga.

Svakodnevni život Marije Antoanete nije bio mnogo zanimljiv. Svakog jutra su joj pomagale sobarice i služavke da ustane iz kreveta i da se obuče. Hijerarhija je postojala i među poslugom, tako da su samo služavke najvišeg ranga mogle sređivati njenu kosu. Za razliku od austrijskog dvora, ručkovi na francuskom dvoru su bili javni i mogao im je prisustvovati svako ko je bio pristojno obučen. Marija Antoaneta se žalila svojoj majci u pismima da mora da pere ruke i uređuje se pred celim svetom. Bila je melanholična i osećala je veliku nostalgiju za kućom. Posebno joj je nedostajalo društvo njene sestre Marije Karoline. Na francuskom dvoru jedina prijateljica joj je bila princeza Tereza de Lambal. Politika je nije zanimala, što se odrazilo velikim nezadovoljstvom na austrijskom dvoru, jer se od nje očekivalo da na francuskom dvoru ojača austrijski uticaj, a ona nije ništa činila po tom pitanju.

Kralj Luj XV je umro 10. maja 1774, pa su Luj XVI i Marija Antoaneta, koja je tada imala 19 godina, stupili na francuski presto. Krunisanje je obavljeno 1774. godine u Remsu, za vreme velike nestašice hleba u Parizu. Navodno je tada izgovorila čuvenu rečenicu: „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače“, i pala u nemilost francuskog naroda. Iako nema nikakvog dokaza da je to ikada rekla, ta rečenica je do današnjih dana ostala kao jedna od prvih senki njene vladavine, i kasnije tragičnog kraja. Istinitijom se smatra tvrdnja da je, kada je čula za nestašicu hleba, napisala: „Izvesno je da su se ljudi prema nama lepo odnosili, uprkos vlastitoj nesreći. Mi smo sada još više u obavezi da jače radimo za njihovu sreću.“

Kralj i kraljica su na krunisanju bili dočekani uz veliko oduševljenje ljudi, a Marija Antoaneta je blistala u do tada neviđenoj odori. Nakon krunisanja, pokazalo se da nema politički uticaj na supruga. Sve intenzivnija su postala i pitanja zašto nema dece, što je nju dovodilo do očaja. Konstantno je pokušavala da razbije dosadu svakodnevnice, i u njenom prisustvu nisu smeli da se vode ozbiljni razgovori. Imala je svoj krug dvorskih dama, dok su ostali dvorani bili isključeni iz ekskluzivne kraljičine pratnje.

Ubrzo je, prerušena, počela da posećuje pariske balove. Pričalo se da se na taj način, u stvari, sastaje sa ljubavnicima. Počela je da troši mnogo više novca, jer nije imala predstavu o njegovoj pravoj vrednosti. Uglavnom je trošila na odeću, dijamante i kockanje. Za svoj dvadeset prvi rođendan učestvovala je u velikom kockanju, koje je trajalo tri dana i gde su ogromne količine novca promenile vlasnika. Sve manje vremena je provodila na dvoru, a sve više u dvorcu Mali Trijanon, za čije je renoviranje potrošila ogromnu sumu novca. Troškovi su se potpuno otrgli kontroli kad su vrtovi nekoliko puta renovirani po kraljičinim hirovima. Počele su da se šire i glasine da spava sa Šarlom X, bratom Luja XVI. Pojavili su se ilegalni pamfleti u Parizu, koji su pokazivali kraljicu i Šarla X kao ljubavnike, što je gotovo uništilo njenu popularnost.

U to vreme Francuska je bila na ivici bankrota. Duga serija ratova, koji su vodili Luj XIV i Luj XV, dovela je do najvećeg državnog duga u Evropi toga vremena. Brat Marije Antoanete austrijski car Jozef II posetio ju je u aprilu 1777. Došao je da se raspita o stanju njenog braka, zato što je Austrija bila zabrinuta zbog toga što još nije rodila prestolonaslednika. Tokom duge šetnje po Malom Trijanonu, brat ju je kritikovao zbog kockanja i odabira prijatelja. Car je imao i dug razgovor sa kraljem, posebno o Marijinim i njegovim seksualnim problemima. Iako se ne zna šta je car Jozef II rekao Luju, očigledno je pomogao, jer je u maju 1778. kraljica objavila da je trudna.

Prvo dete, ćerka Marija Tereza Šarlota, rodila se 19. decembra 1778. u Versaju. Prema francuskom običaju, porađala se pred stotinama članova dvora. U skladu sa dvorskom etiketom, bebu su zvali „madam Rojal“, kako se uvek nazivala najstarija ćerka francuskih kraljeva. Marija Antoaneta je bila posebno vezana za svoju kćerku, jer, kako je govorila, sin pripada državi, a ćerka pripada njoj. Posle nje, rodila je još troje dece. Luja Žozefa, prestolonaslednika, Luja Šarla, vojvodu od Normandije, i Sofi Beatriz. Ekstravagancija Marije Antoanete nestajala je s godinama. Posvetila se deci i uključila se u dobrotvorni rad. Kada je napunila trideset godina, počela je da se prikladnije i odmerenije oblači i prestala je da kupuje drago kamenje. Postala je skromnija i odmerenija osoba.

Kardinal Luj od Roana, izaslanik francuskog dvora u Austriji, bio je član jedne od najistaknutijih aristokratskih kuća, ali je pao u nemilost zbog širenja neistina o Mariji Antoaneti, kao i o njenoj majci Mariji Tereziji. Kardinal je, međutim, imao ambiciju da sledi staze slavnog kardinala Rišeljea i postane predsednik francuske vlade. Da bi to ostvario bilo je potrebno da povrati ugled kod kraljice. Za to je uskoro dobio priliku, kada mu je njegova ljubavnica, grofica de la Mot, osiromašena aristokratkinja, predložila da kupi za Mariju Antoanetu ogrlicu čiju je kupovinu onda odbila, pod izgovorom da kraljevska porodica štedi. Kardinal je sakupio novac i dao ga grofici, koja je otišla kod draguljara i odnela ogrlicu ne plativši. Pošto je draguljar znao da je ogrlica namenjena kraljici, obratio se njoj kad je trebalo da se plati, na šta je Marija Antoaneta rekla da ona nije ni uzela niti naručila ogrlicu. Izbio je veliki skandal, a kardinal i grofica su uhapšeni i izvedeni na sud, koji je kardinala oslobodio optužbi, a grofica je osuđena na bičevanje i zatvor za prostitutke.

Afera dijamantske ogrlice bitno je narušila ugled Marije Antoanete među Francuzima. Za deo svoje nepopularnosti mogla je da „zahvali“ austrijskom poreklu, kao i svojoj ekstravagantnosti i neobuzdanom trošenju, međutim, ovaj skandal je učvrstio stav javnosti protiv nje. Verovalo se da je izvela višemilionsku prevaru da bi uklonila kardinala od Roana. Pored političke katastrofe izazvane „aferom ogrlica“, kraljevska porodica je pretrpela i lične tragedije. Sofi Beatriz je umrla je nešto pre svog prvog rođendana, a uskoro se i najstariji sin, prestolonaslednik Luj Žozef, smrtno razboleo od tuberkoloze.

Francuska vlada je bila u dugovima zbog skupih ratova i neefikasnog oporezivanja. Kralj je sazvao skupštinu plemića da bi se diskutovalo o  mogućem rešenju koje nisu uspeli da pronađu. Kralj je onda sazvao skupštinu staleža, koje su se bojali ultramonarhistički krugovi Versaja. Kraljica je sumnjala da reformisti u skupštini staleža tajno rade na zbacivanju monarhije, pa su ona i kraljev brat grof d’Artoa nagovorili kralja da 11. jula 1789. smeni reformističkog ministra Žaka Nekera i rekonstruiše vladu. Novi predsednik vlade postao je kraljičin saveznik, baron de Bretej, koji je bio rojalista i katolik. Mnogo Parižana i deo vojske, shvativši ovo kao početak kraljevog prevrata, krenuli su u otvorenu pobunu.

Velika rulja je krenula na simbol kraljevskog autoriteta u Parizu, zatvor Bastilju. Zauzeli su je 14. jula 1789. Linčovali su upravnika i dva kralju lojalna političara. Bio je to početak Francuske revolucije. Panika je zavladala na kraljevskom dvoru, a mnogi dvorani su pobegli. Međutim, Luj XVI je odlučio da ostane u Versaju. Sa njim je ostala i Marija Antoaneta sa decom. Parizom su se 5. oktobra 1789. raširile vesti da kralj nagomilava žito. Gladna i besna rulja je krenula na Versaj. Hitno je sazvan sastanak na kome je kraljica ponovo molila kralja da pobegnu iz Versaja. On je to odbio. U ranim jutarnjim časovima rulja se probila u dvor masakrirajući kraljevu gardu koju su činili švajcarski plaćenici. Kraljica je jedva pobegla kada su pobunjenici upali u njene odaje. Velika masa ljudi se okupila u dvorištu dvorca i zahtevala da Marija Antoaneta izađe na balkon. Pojavila se u spavaćici sa dvoje dece. Rulja je tražila da deca odu, što je i učinjeno, a kraljica se 10 minuta nalazila sama na balkonu pred masom gnevnih ljudi. Posle toga se poklonila i vratila se. Ljudi su bili toliko impresionirana njenom hrabrošću da su uzviknuli „Živela kraljica!“.

Kraljevska porodica je bila premeštena u Pariz, u dvorac Tiljerije, koji se nije koristio od doba Luja XIV. Za vođu kraljeve bezbednosti postavljen je Markiz de Lafajet, liberalni aristokrata koji je podržavao mnoge američke ideje i borio se u Ratu za američku nezavisnost. Do 1791. i kralj i kraljica došli su do zaključka da će republika uništiti Francusku. Doneli su odluku da pobegnu u Montmedije, rojalističko uporište na istoku Francuske, gde su planirali da okupe pristalice. Vojnu pomoć su im već obećali kraljičin brat car Leopold II, Katarina Velika, Gustav III od Švedske i kralj Pruske. Međutim, kralj je uhvaćen u Varenu, gde je trebalo da zameni konje. Lokalni revolucionari su ga vratili u Pariz u dvorac Tiljerije. Time je postalo jasno da su kralj i kraljevska porodica neprijatelji Republike. Marija Antoaneta je tada pokušala da sačuva poziciju krune tajnim pregovorima sa Antoanom Barnaveom, vođom skupštinske frakcije ustavnih monarhista. On je nagovorio kralja da prihvati novi ustav. Francuska je 3. septembra 1791. postala građansko-demokratska ustavna monarhija. Na čelu države i dalje je bio kralj, ali sada ograničen u vladavini.

Republikanci su 13. avgusta 1792. uhapsili kralja, a 21. septembra 1792. Nacionalni konvent je ukinuo monarhiju. Kraljevska porodica je onda preseljena u dobro branjenu tvrđavu, da bi se sprečilo eventualno kraljevo oslobađanje. Posle toga, Pariz je utonuo u nasilje. Kralju Luj XVI je suđeno za izdaju 11. decembra 1792. i 17. januara 1793. osuđen je na smrt. Pogubljen je na giljotini 21. januara 1793. godine. Marija Antoaneta se nije nikad oporavila od kraljeve smrti. Proterani monarhisti su proglasili maloletnog Luja XVII za kralja Francuske. On je tada imao osam godina, a republikanska vlast je odlučila da ga zatvori u samicu. Umro je u zatočeništvu 1795.

Mariju Antoanetu je 2. avgusta 1793. probudila garda u dva sata posle ponoći i zahtevala da se obuče. Odvojili su je od ćerke i prebacili u zatvor Konsieržeri. Nazvana je „udovica Kapet“, prema Igou Kapetu, osnivaču dinastije Kapet. Otada je nisu nazivali Marija Antoaneta, nego Antoaneta Kapet ili zatvorenik br. 280. Nakon neuspelog bega, stavljena je pod veoma oštru stražu. Suđenje je održano 14. oktobra 1793. godine. Optužba je pozvala 40 svedoka. Ključna pitanja postavljena pred porotu su bila:

Da li je ustanovljeno da su postojale akcije i komunikacija sa stranim silama i spoljnim neprijateljima republike? Akcije se odnose na pomoć u novcu, pomoć pri ulasku u Francusku i pomoć pri napredovanju strane vojske. Da li je Marija Antoaneta sarađivala u tim akcijama i održavala te komunikacije? Da li je ustanovljeno da je postojala zavera da se potpiri građanski rat naoružavanjem građana jednih protiv drugih? Da li je Marija Antoaneta učestvovala u toj zaveri?

Porota je jednoglasno potvrdno odgovorila na sva četiri pitanja, a Marija Antoaneta je zbog izdaje osuđena na smrt 15. oktobra 1793. Sledećeg dana, 16. oktobra, bila je pogubljena na giljotini.

Ujutro, tog dana, straža je došla u njenu ćeliju, odsekla joj kosu i vezala joj ruke na leđa. Sprovodili su je čitav sat ulicama Pariza sve do Trga Revolucije, gde se nalazila giljotina. Tu je sišla s kola i dok je posmatrala giljotinu, sveštenik, koji je bio u njenoj pratnji, joj je šapnuo: „Sad je trenutak madam, da se naoružate hrabrošću“. Marija Antoaneta se okrenula prema njemu i nasmejala se: „Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi nije trenutak kada će me izdati hrabrost.“ Po predanju, njene poslednje reči su bile: „Izvinite, gospodine“, kad se spotakla na nogu dželata.

Pogubljena je u 12 časova i 15 minuta. Tela Marije Antoanete, Luja XVI i Lujeve sestre Elizabete pokopana su u masovnu grobnicu blizu današnje crkve La Madlen i posuta krečom. Nakon restauracije Burbona, ekshumirani su 21. januara 1815. i njihovi posmrtni ostaci su preneti u kriptu Bazilike Sen Deni, gde su se inače sahranjivali francuski kraljevi.

Istoričari su tradicionalno prikazivali Mariju Antoanetu kao površnu, slabu i odanu hedonizmu. U savremenoj istoriografiji ovo mišljenje je uglavnom promenjeno. Godine 1933, Štefan Cvajg je napisao njenu biografiju „Marija Antoaneta: Portret obične žene“, u kojoj zaključuje da je kraljica mnogo postigla u poslednjim godinama svoga života zahvaljujući neobičnoj hrabrosti. Ova knjiga je pretočena u poznati film u kojem je igrala Norma Širer. Najdetaljniju biografiju Marije Antoanete napisala je britanski istoričar ,ledi Antonia Frejzer „Marie Antoinette: The Journey“, koja je objavljena 2001. godine i postala bestseler.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi