Najnoviji, javnosti poznat, svedok-saradnik je Bojan Hrvatin (38) u postupku protiv Veljka Belivuka, poznatijeg kao Velja Nevolja i njegove grupe.
Zvanično još nisu saopštena imena drugih svedoka-saradnika u ovom postupku, ali se pretpostavlja da ih ima još trojica. Institut svedoka-saradsnika u srpskom pravosuđu uveden je kad su počele istrage i suđenja za organizovani kriminal posle ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića i hapšenja “zemunskog klana”.
Pre Hrvatina da sarađuju sa policijom i tužilaštvom odlučili su Ljubiša Buha, zvani Čume, Dejan Milenković Bagzi, Miladin Suvajdžić poznatiji kao Đura Mutavi, zatim Nenad Šare zvani Škene, kao i Zoran Vukojević Vuk, koji je tu svoju odluku platio glavom.
Prošlost i novo lice
Kako se spominje u nezvaničnim podacima i statistikama, u Srbiji ima oko 100 zaštićenih svedoka koji su sa novim imenom, licem, identitetom, izmenjenom biografijom, pokušali da skrivaju svoju prošlost.
Oni su mahom pokušavali da izgrade budućnost u novoj sredini. Tako su iz Srbije u svet i u novi život otišli mnogi pripadnici mafijaških klanova koji su odlučili da svoju slobodu otkupe svedočenjem protiv saučesnika.
Sud je bio “najdarežljiviji” tokom 2006. i 2007. godine, kada je u slučajevima organizovanog kriminala status svedoka-saradnika dobilo tridesetak optuženih.
Kasnije se taj broj znatno smanjio, na svega četiri-pet godišnje. Razlog leži u promeni Krivičnog zakonika, čime su očekivanja od svedoka-saradnika povećana, a “nagrada” smanjena.
Koliko košta svedok saradnik
Saradnik više ne može biti oslobođen već samo dobiti umanjenje kazne. Posebna priča je zaštita svedoka u slučajevima kada bi im život mogao biti ugrožen. Tačan broj svedoka pod zaštitom, kao i troškovi države za njihovu bezbednost, službena su tajna. Ranije se u medijima spekulisalo o tome da se za te namene izdvaja 5.000 evra mesečno po osobi, što je kasnije i demantovano i predočeno da je ipak reč o manjem iznosu.
Copyright Zoran Đinđić; Profimedia
Ljubiša Buha Čume, svedok-saradnik u procesima za ubistvo premijera Đinđića i protiv “zemunskog klana” izašao je pre dve godine iz zatvora u kome je izdržavao kaznu zatvora od gotovo pet godina zbog nasilja u porodici.
Njega je bivša supruga Ivana Tulović optužila da je pretukao. Trenutno je u toku postupak protiv Ivane Tulović za lažne optužbe protiv Buhe, jer se ispostavilo da je on nije tukao već samo povukao za majicu.
Ponovo komšije
Buha po izlasku iz zatvora i dalje živi u Surčinu kao i pre nego što je postao svedok-saradnik.
Dejan Milenković Bagzi, svedok-saradnik u predmetima za ubistvo premijera Đinđića i protiv “zemunskog klana”, posle svedočenja i završetka tih sudskih procesa, živi i dalje u Surčinu, kao i ranije, a čuvaju ga pripadnici jedinice za zaštitu svedoka-saradnika.
Kad je izdata poternica za “zemunskim klanom” 2003. godine, među onima koji su bili u bekstvu bio je i Milenković. Kad je posle nekoliko godina uhapšen u Grčkoj, rešio je da ispriča šta zna i u zamenu za svedočenje dobio je status svedoka-saradnika.
Miladinu Suvajdžiuć , svedoku-saradniku za ubistvo premijera Đinđića i u postupku protiv “zemunskog klana”, promenjen je identitet, pa čak i lični opis i on je navodno sklonjen u Ameriku. Njegovu adresu zna samo tajna služba zemlje u kojoj se nalazi.
Kojica Pavlica, živ a nema ga
Đuta Mutavi se poslednji put u javnosti pojavio 2016. godine na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije. Tokom bekstva Mutavi se koristio lažnim dokumentima na imena Zorana Ilića, Radenka Ilića, Boška Balaća, Draga Ćerketa, Dragana Obradovića, Darka Petrovića i Kojice Pavlice.
– Đuri Mutavom je data mogućnost da uđe u program zaštite pod drugim identitetom. Najpre je promenio ime u Mladen Đurić, ali njegovo pravo ime i adresu znaju samo njegova uža porodica i služba za zaštitu svedoka države u kojoj živi. Čak i naša služba malo zna o njemu.
On i Škene su u državi koja ima ugovor sa Srbijom, jer i mi njihove mafijaše pokajnike držimo pod nekim drugim identitetom. Koliko sam čuo, negde su u Americi. Obično im se ponude velike zemlje poput Amerike, Kanade i Australije. Tamo nemaju stalnu zaštitu. Nešto su plaćeni i imaju posao. To je najbolja varijanta za njih. Nema ih nigde, ne postoje više – ispričao je jedan od učeesnika istrage za ubistvo premijera Đinđića.
Copyright Miladin suajdžić zvani Đura Mutavi MUP
Nenad Šare, poznatiji kao Škene, nekadašnji pripadnik Jedinice za specijalne operacije, svedok-saradnik u procesu za otmicu i ubistvo Ivana Srambolića, takođe je pod drugim identitetom i opisom sklonjen u Ameriku. Reč je o svedoku-saradniku o kome se najmanje zna, a radio je kao šef obezbeđenja Milorada Ulemeka Legije.
Škene je ostao upamćen po snimku sa Fruške gore, gde je 29. marta 2003. u jeku akcije „Sablja“ policiji pokazao gde je zakopano telo ubijenog Stambolića.
NN lice pod fantomkom
Ono što je sumnjivo jeste to da je na lice mesta dovedena nepoznata osoba, koja je na uviđaju insistirala na tome da joj ne skidaju fantomku, pod izgovorom da se plaši za bezbednost porodice, supruge i dece.
Činjenica je da Škene u tom trenutku nije imao decu i da su on i supruga do tada bezuspešno pokušavali da dobiju potomstvo. Interesantno je i to da nije hteo da odgovara na određena pitanja, između ostalog na pitanje istražnog sudije o identitetu tri osobe koje su ubile i zakopale Ivana Stambolića!
Posle Fruške gore, Škene se u ulozi svedoka saradnika pojavio samo još na suđenju za ubistvo Stambolića, gde je svedočio iza zatvorenih vrata.
Copyright Zoran Vukojević Vuk Printscreen/MUP
Zoran Vukojević, poznatiji kao Vuk, kum Dušana Spasojevića i bivši policajac OUP Zemun, prvi iskaz dao je još tokom akcije “Sablja”. Posle toga postaje svedok-saradnik. On je rekao da je “zemunski klan” radio za DB od 1998. i da su se sa tadašnjim vrhom policije dogovorili da mogu da rade šta hoće i koga treba da ubiju po gradu. “Koliko ja znam, oko 30 ubistava su izvršili oni po gradu i time su se javno hvalili”, rekao je Vukojević.
Država u državi
Govorio je o tome koji su političari i pripadnici državne i vojne službe imali kontakte sa Zemuncima, a da je JSO obezbeđivao Spasojevića. Svedočio je da su Legija i Duća organizovali ubistvo Đinđića.
Kao svedok-saradnik odbio je policijsko obezbeđenje, a 2006. svoju odluku da kaže šta zna, otet je, mučen na najstrašniji način, prebijen, iskasapljen, upucavan i tako izmasakriran, a još živ, umotan u celofan, zapaljen je i bačen u raku iskopanu pedesetak metara od mesta na kom je nađen u šumi.
