Roditelji mu poginuli u bunaru, promrzao ih danima čekao: Srećko (5) usvojen, tetka ga nije videla godinu dana i ne zna gde je!
Srećko je usvojen, a ne znam ni ko ga je usvojio, niti gde se nalazi. Još mu stoji novogodišnji poklon od prošle godine koji mu nisam dala, kaže dečakova
Sudbina malog Srećka A. (5) iz sela Poljna kod Trstenika, čiji su roditelji pre dve godine pronađeni mrtvi u neograđenom bunaru na njivi, mnoge je rastužila. Srećko je u međuvremenu usvojen, a njegova tetka Mirjana Smiljković za 24sedam.rs kaže da već godinu dana ne zna gde je dečak, ko ga je usvojio i da ga njegov novogodišnji poklon čeka već godinu dana!
Porodica Smiljković zauvek će pamtiti 8. decembar 2018. kada su Časlav (57) i Slađana (50) u toku noći upali u neograđeni bunar kod sela Stragari. Oni su se nekoliko dana nalazili u bunaru, a njihov tada trogodišnji sin Srećko je za to vreme bio potpuno sam, bez hrane i grejanja.
Komšije su shvatile da nešto nije u redu, jer su danima viđale njihov automobil s kupusom parkiran uz njivu. Njihovo dete pronašli su uplakano, promrzlo, gladno i prestravljeno u praznoj kući. Dok je dečak bio u bolnici sve vreme uz njega je bila njegova tetka Mirjana. Posle toga je prebačen u hraniteljsku porodicu, a dve godine kasnije je i usvojen. Nažalost, njegova tetka kaže da sa dečakom nije u kontaktu već godinu dana.
Srećka i tetka foto: Mirjana Smiljković
– Srećko je usvojen, a ne znam ni ko ga je usvojio, niti gde se nalazi. Svako ima neka svoja prava, a ja kao tetka treba da idem od vrata do vrata. Gde god se pojaviš niko nema odgovor – očajna je Mirjana.
Ona kaže da je to što ne zna gde je Srećko, ono što je najviše boli.
– Ne želim da bude “odbačen” od nas. Poslednji put sam ga videla prošle godine na godišnjici smrti moje sestre i zeta. Od tada ne znam gde je. Jedino je mene prepoznao, duša… – kaže Mirjana.
Pročitajte još:
Ona dodaje da još uvek kod nje stoji novogodišnji poklon od prošle godine koji mu nije dala.
– Želim da ga vidim! Moja novogodišnja želja je da otkrijem šta je sa detetom, da budemo zajedno, da se viđamo i da se srećemo. Neverovatno je da ne znam šta je s njim. Sve sam pokušavala, a, nažalost, ne razumem se u zakon i procedure. Kad je bio kod hranitelja, nisu mi dozvoljavali da ga viđam, jer treba neke silne procedure da se ispoštuju za koje ja ne znam. Išla sam na vrata hraniteljima, ali su me odbijali. Zamereno mi je što nisam kontaktirala Centar za socijalni rad, a posle sam čak čula da “nisam dovoljno zainteresovana” za slučaj… A ja sam sve što je bilo do mene činila – kaže Mirjana.
Mirjana se osvrnula i na pogibiju svoje sestre i zeta, a Srećkove roditelje.
– Verujte, to je rana za ceo život i to je nešto što ne može da se obriše. Svako jutro kad ustanem pomislim na njih i na Srećka. Teško nam je, ali nekako s radom premostimo dan za danom. Živimo sa tim. I dalje se pitamo kako i zašto… Nama do danas niko nije zvanično rekao kako su preminuli i zašto. Sve je na nivou onoga što smo čuli ili pročitali u medijima. Pre tragedije svaki dan sam se čula sa njima, sve je bilo u redu i nikada mi se nisu ni za šta žalili. Prošlo je dve godine od tragedije – kaže na kraju Mirjana.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari