"Deca su mi živela na livadi, bežeći iz Zenice upali smo pravo u zasedu Hrvata": Ispovest hrabre majke

Toga jutra došla sam sasvim normalno na posao. O ratu se uveliko pričalo, ali niko tome nije pridavao značaj. Odjednom, stvorile su se neke barikade. Pitam šta je ovo, a komšija mi drsko kaže: “Komšinice, mi vas samo čuvamo”.

Ovim rečima počinje svoju ispovest za 24sedam Gordana Stojanović iz Zenice, koja je posle 29 godina izgnanstva, napokon postala vlasnica socijalnog stana u Nišu.

Kako nastavlja, tada je bila na poslu i svi su se okupili u tamošnjem restoranu.

– Tu su nam rekli: “Znate šta, mi smo napadnuti, neka ko kako zna ide kući, ovde niste bezbedni, već nas ubijaju”. Živela sam u ulici u kojoj je bilo najviše Srba, tako da su došli nas da satru. Počelo je da se puca. Preko noći je 2.000 mudžahedina ušlo u grad. Kroz glavu mi je samo prošlo: “Kako ću ja sad kući svojoj deci – priča ona.

Teška sećanja

Sa teškom mukom seća se dana kada je početkom devedesetih godina bila primorana da napusti rodnu Zenicu sa dvoje male dece, i peške, preko Ozrena i čitave Bosne, prebegne na mirnije mesto.
– Kući sam toga dana s posla krenula u 10 sati ujutro, dakle samo što sam bila stigla, a uspela sam da dođem do kuće tek u sedam uveče. Svugde barikade, pucnjava. Dolazim kući i zatičem deca u podrumu sa svekrvom. Jelena mala, tri i po godine, plače. Nema cuclu, sin ima sedam godina. Na kuću su već bacali granate. Bili smo preplašeni, nismo znali šta ćemo. Ujutru oko pet sati došli su po nas. Kažu idemo, prelazimo Bosnu, idemo na drugu stranu, ovde nije bezbedno – sa gorkom mukom seća se ona.

Usledio je težak put u – neizvesnost, nastavlja naša sagovornica.
– Mi u koloni, idemo, a ne znamo kuda. Mnogi ljudi već su bili pobijeni. Negde ispred Bijeljine, odvajali su žene i muškarce. Muškarce su vodlili u logor, a žene su puštali. Pored mene su bili muž i zet. Tada sam videla jednog svog druga, bio je s njihove strane. On me je mnogo voleo. Taj moj školski drug. Odmah me je prepoznao. Pozvao me je i rekao: “Sele, dođi ovamo, brže prolazite, ovi idu u logor, ko zna gde će završiti” – priča Gordana.

Spasao nas drug

Prema njenim rečima, tako su, uz njegovu pomoć, prošli dalje.

-Nekako smo došli do mojih. Majka mi je spakovala pogaču, mast, vodu, malo praška. Ujutru smo se rastali i krenuli dalje. Mi idemo, oni ostaju. Moji su ostali da probaju da prodaju kuću, ali nisu mogli da izdrže pritisak. Kasnije su i oni došli, prebegli – priseća se ona, dok suze naviru.

Gordana kazuj da su po danu prelazili po 20 kilometara. Devet dana pešačili su preko Ozrena, sa minimalno vode i hrane, tek da se preživi.

-Posle devet dana stigli smo do Doboja, gde su usledile nove nedaće. Tamo su nas zarobili Hrvati. Napravili su obruč, zarobili nas na mesec dana, sve do 14. avgusta. To je bio period pakla. Dolazili su noću da nas vode, maltretiraju, bacaju na nas granate. Bilo nas je stotinak, sve Srbi. Jednog dana je bio napad. Vodim decu, ne znam šta da im kažem, kako više da ih zaštitim. U torbi smo imali nešto malo pogače i masti, prašak “fax“ i bebi sapun. Deca su mi imala rane po glavama. Strah me je bilo da ne dobiju vaške. Kupali smo se po livadama. Oboje dece su mi dobila “sagorevanje očnih živaca” i strabizam. Sada nose naočare. To je bilo strašno – priča ona jedva nalazeći snagu da nastavi:

Nije bilo lekova

– Nije bilo lekova, ničega. Tog 14. avgusta probijaju koridor preko Brčkog, a prvi civili na transporterima koji su prešli smo bili moja deca i ja. Onda sam došla u Niš. Ali, nisam se prijavila kao izbeglica, mislila sam to će proći, da ćemo se vratiti. Ali, nije prolazilo, nismo se vratili. Tako sam našla stan, počela da radim, da mesim kifle, sarajevski burek, da radim ketering, samo da ishranim decu i izvedem ih na pravi put. Tek 29 godina kasnije uspela sam da kupim stan – priča ta hrabra majka.

Prema njenim rečima, prijavila se za socijalne stanove, koji su nedavno dodeljeni i nije verovala da će proći.

Pročitajte i

6.000 Srba bilo u okruženju 74 dana, ratovala čak i deca: 24sedam u Smolući, “srpskom Staljingradu” (FOTO)

-Ali jesam i sada sve ružno ostavljamo iza nas. Ipak, boli me kada se setim svoga kraja. Najteže mi je kada su praznici, kad je Božić, koji nikada više nećemo proslaviti u svom rodnom domu. Tada za svoju dušu odslušam Halidovu “Romaniju”, koja je opevana kao da oslikava moje detinjstvo i to me vrati u neke srećne dane – iskrena je naša sagovornica.

Posle rata

– Posle rata bila sam svega dva puta u Zenici. Prvi put sam otišla 1998. godine. Nisam mogla da odem tek tako, već preko Bijeljine, tamo mi je bila mama. Htela sam da odem u opštinu da uzmem svoju radnu knjižicu. Pomogao mi je drug Bošnjak. Otišli smo do opštine, ali tamo me je sačekala radnica, koja mi je rekla da “četnike ne voli” i nije htela da mi da knjižicu. Posle toga, 2010. godine, da uzmemo državljanstvo. Tada više nije bilo problema. Nije to više onaj grad, nisu to više oni ljudi. Plakala sam tri dana, nisam mogla da se smirim. Tačno sam htela umreti – završava sad već kroz suze ona.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam