"Sanjam ponekad, narod oko kuće… Svi veseli, probudim se, nema nikog...": Poslednji graničar na pustoj granici

U svetu Radoja Perišića, koji živi sam u brdima iznad Drine, na samoj granici Srbije i Republike Srpske, i koji se sastoji od jedne karaule, tri – četiri livade, jedne lipe, jednog drvljanika, nekoliko potoka i bezbroj planinskih vrhova koji na sve strane štrče iz sumaglice, od bezbroj travki i žutih sasušenih cvetova po kojima je juče ujutru palo belo inje, nema ljudi. Radojevi komšije su planinske lisice, vukovi, zečevi, te par ptičičica koje Radoje zove „tičice“ i koje ni zimi ni leti ne odmiču od brvnare. Verovatno zato što ih Radoje hrani mrvicama hleba. Što se naroda tiče, Radoje je sam kada ustaje, sam je kada leže, sam ruča, sam večera, sam, kad sam sebe razgovara kad se probudi u gluvo doba noći.

Uhvati me i ne pušta

-Više se trudim da budem raspoložen nego tužan, ali, desi mi se i tuga… Naiđe uz potok, uhvati me pa ne pušta… Što – ne znam. A samoća … Ona je ovde stalno, i, ne smeta mi mnogo, jedino, naiđe mi ponekad, progovorio bih sa nekim riječ, ali, nemam sa kim – kaže Radoje za portal “Iskra”.

Radoje je u ova nesrećna vremena s početka 21. veka poslednji graničar na pustoj granici iznad Drine, na brdima za koja se borilo i ginulo, lila se krv, a granica sad ostala prazna i samo dobro upućeni znaju kuda granična linija. Niti koga s ove, niti koga s one strane. Njegova kuća na mestu zvanom Karaula, ustvari je karaula srpske vojske, brvnara podignuta na jedva 100 metara od graničnog međudržavnog srpsko – austrougarskog kamena pre stotinu i četrdeset i kusur godina.

-Za vreme Austrougara ovde su bili srpski graničari a granična linija ide eno dole preko onog sedla. Bog te pita koliko je ova brvnara stara. Od sve te silne vojske i graničara ostao samo ja, spala granica na mene da je ja čuvam – veli Radoje.

Kad on umre, ostaće samo granica, bez graničara i bez čuvara. I brvnara za koju se pokazalo da je mnogo jača i izdržljivija od ljudskih želja, planova i nadanja onih koji su u njoj živeli ili službovali.

Jedina kuća

Okolo, dokle god pogled seže, a dopire podaleko, Radojeva je karaula – kuća jedina iz koje se vije dim. Vidi se, tu i tamo, po kosama, još poneka brvnara, crna ko ugarak, ali, pusta. I to odavno.

-Ovako, na ovu stranu, ka istoku je Jablanica, ima do nje desetak kilometara, iza brda je Semegnjevo na Zlatiboru, na 15 kilometara, ovamo iza mene je Vardište, i do njega je više od deset kilometara, a do prvog živog komšije imam sedam kilometara – razjašnjava Radoje svoj položaj na granici.

Jedini zvuk u njegovom svetu je škripa vrata na njegovoj kolibi. Ta vrata koji su srpski graničari u dokone dane rezbarili britvama ne škripe kao ova naša po stanovima i kućama po gradovima, na Radojevoj brvnari kad zaškripe vrata jeza siđe niz kičmu a kosa se podigne na glavi… Ne toliko što je taj zvuk strašan, nego što pokida tišinu koja caruje od Radojeve karaulo da najdaljih vrhova i do neba, pocepa je nadvoje kao oštrim nožem.

Kad ostanu sami, a takvih je dana najviše, Radoje se najviše izrazgovara sa mačkom kome je dao ime Brko. Ustvari, Brko i nije bio Radojev mačak, nego, kad je umro Radojev najbliži komšija, Brko ostao sam na ledini i, kud će, šta će, došao kod Radoja. Sad se njih dvojica uveče lepo izrazgovaraju, Radoje ispriča Brku gde je bio i šta je radio tokom dana, Brko poveri Radoju svoje dogodovištine, i, tako svake večeri. Brko mu nekako dođe kao pomoćnik graničara, odnosno kao pripravnik.

Rano padne mrak

-Rano padne mrak ovih dana, ja naložim vatru, progovorim sa Brkom, onda uključim tranzistor, poslušam vesti, i onda zaspim. Kad se unoć probudim, setim se da sam u prodavnici ostao dužan 12 maraka pa razmišljam kako to da vratim, nekih drugih problema i nemam. Ujutru, ustanem, najlepše mi je kad je lep dan, izađem pa gledam okolo ovu ljepotu, okrenem se tamo – nema nikoga, okrenem se ovamo – ni ovamo nikoga. Niti koga s ove, niti koga s one strane granice. Ponekad odem i ka Vardištu, u nadnicu, pomognem ponekom u cepanju drva ili nešto drugo, ali, to je retko – priča Radoje.

Za zimu je spremio drva, stavio bure kupusa, ima i brašna jedno 60 – 70 kila, jednu slaninu, malo pasulja, džak krompira, ima i dva kila jabuka, malo ulja, soli i šećera, njemu dosta. Puna karaula kao da će u njoj zimovati desetina.

-Od imovine imam – jedan tranzistor, on mi je najvažniji, imam i jedne vojničke čizme, njih posebno čuvam, imam mačka, imam i patike, letos mi ih poklonio Vojkan Krstić, i, to je, sve – veli Radoje.

Do prodavnice u Vardištu ima tri sata hoda, srećom pa ga prošle godine na granici, na Karauli, našao Vojkan Krstić, dobrotvor koji se skućio na majčinom imanju dole u Vardištu. Od tada, Vojkan malo – malo, pa eto ga kod Radoja sa paketom hrane.

Hvala Vojkane

-Hvala ti Vojkane za onaj paket od onomad. Au, čega tu sve nije bilo – kaže mu Radoje.

Kad dođe noć, oko Radojeve brvnare karaule jauču vuci, najbliži komšije. Radoje se tada zatvori iznutra, a oko brvnare razapne strune i na strune vezanu zvoncad, konzerve, sa ciljem da ga zvonca upozore ako neka „živuljka“ pokuša bliže da priđe brvnari ili u brvnaru.

-Nemam vode, nemam struje, a i šta će mi. Leti, kad hoću da se okupam, siđem do reke, ponesem šampon i peškir, zimi, otopim snega na šporetu… Do izvora imam kilometar i po, ponekad i taj izvor presuši pa tada moram do reke da natočim vode za piće i kuvanje – kaže.

Od ostale imovine, kada je u pitanju nameštaj, Radoje u kući ima sve ono što mu treba. Jedan krevet, sto, jednu malu stolicu, ima i odeće nešto… Za zimu je spremio i malo duvana. Juče, naročito se obradovao kad mu je Vojkan obećao da regulisati Radojev dug u prodavnici od 12 maraka.

-Hvala ti Vojkane do neba. Da se ne sekiram više – rekao je Vojaknu.

U međuvremenu, između vremena srpskih graničara i vremena Radoje graničara, na Karauli živeo i narod. Radoje, kome je tek 51 godina, seća se kad je u njegovoj i kući polubrata bilo 17-oro čeljadi.

Usnim stare graničare

-Sanjam ponekad, narod oko kuće… Svi veseli, probudim se, nema nikoga… Ponekad usnim i stare graničare, sede po karauli i pripaljuju cigare mašicama i ugarcima s ognjišta. Zaurlaju onda kurjaci iz planine da me podsete gde sam i da sam sam. Ne bojim se ja njih. Ovde sam rođen, kud bih ja odavde kad meni niđe ljepše nema – veli.

Pročitajte još:

Zidane kućice puše se duž Dragačeva, da njih nema ne bismo znali za ukus nejomiljenijeg jela

Što se ostalog tiče, Radoje je, veli, sem onih 12 maraka duga, zadovoljan životom. Nema nikavih primedbi. Kod lekara je bio samo jednom, davno, kad mu je vo rogom probio stomak, a i tada se Radoje brzo vratio iz bolnice I posle sam sebe previjao na Karauli.

O starosti koja ide ne voli da priča. Ni kud će, ni kako će ostaviti Karaulu i onu ljepotu, ni ko će posle njega čuvati granicu. Jedino, može da se desi, teši se, da je – gore, gde ćemo svi jednog dana, možda i lepše nego na Karauli.

Može da bude, jer, Radoje je zaslužio lepotu, ako ništa drugo.

Poslednji graničar puste granice.

Instaliraje našu iOS ili Android aplikaciju – 24sedam.rs

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi