U nedelju su Bele poklade: Dan kada se mire zavađeni i zatvaraju stare rane

Bele poklade, praznik praštanja i duhovne pripreme za Veliki post, ove godine obeležavaju se u nedelju, 22. februara. To je poslednji dan pred početak najdužeg posta u pravoslavnom kalendaru i trenutak kada se vernici pripremaju ne samo promenom jelovnika, već i promenom odnosa prema bližnjima i samima sebi, kroz običaje koji su se sačuvali do danas.

Naziv praznika vezan je za takozvanu „belu“ hranu – mleko, sir, kajmak i jaja – koja se tog dana još uvek konzumira, dok je meso već izostavljeno iz ishrane. Zbog toga se ova nedelja naziva i siropusna, jer označava završetak perioda u kojem su dozvoljeni mlečni proizvodi, pre ulaska u Uskršnji post. Ipak, suština Belih poklada nije u trpezi, već u simbolici praštanja. Zato se u narodu ovaj dan naziva i Proštene poklade, odnosno Proćke.

Običaji za Bele poklade

Jedan od najvažnijih običaja jeste traženje i davanje oproštaja. U mnogim porodicama mlađi i danas prilaze starijima sa rečima: „Oprosti ako sam zgrešio“, na šta se odgovara: „Bog ti oprostio, i ja ti opraštam“. Smatralo se da se u Veliki post mora ući bez gorčine i zameranja, čistog srca i mirne savesti.

Poseban značaj imao je i običaj da zet na ovaj dan obilazi tasta, taštu, kuma i starojka, kako bi zatražio oproštaj i časno započeo post. Ulaskom u kuću roditelja svoje supruge, ljubio je tastu ruku i govorio: „Oprosti dedo“, a odgovor je glasio: „Neka ti je prosto, sinko“.

U mnogim domovima negovao se i običaj „praštanja u kući“. Porodica bi se uveče okupila za stolom, razgovor je bio mirniji nego inače, a stariji su podsećali mlađe na važnost pomirenja. Verovalo se da nije dobro započeti post u svađi ili ljutnji, jer ono što čovek nosi u sebi tada posebno snažno utiče na njegov život.

Veselje, vatre i maskirane povorke

U pojedinim krajevima Srbije Bele poklade su nekada imale i vedriju, gotovo karnevalsku notu. Palile su se vatre, okupljala omladina, a ponegde su organizovane i maskirane povorke. Na taj način simbolično se ispraćala zima i dozivalo proleće. Iako su ovi običaji danas ređi, ostali su deo narodnog pamćenja.

24sedam/Goran Sivački

Na trpezi su se tradicionalno nalazile pite sa sirom, proje, palačinke, uštipci i druga jela od mleka i jaja, jer je to bio poslednji dan kada je takva hrana dozvoljena pre posta. Bele poklade tako predstavljaju prelaz – granicu između svakodnevice i perioda uzdržanja, ali i priliku za lično preispitivanje.

U duhovnom smislu, poruka praznika je jasna: bez praštanja nema ni istinskog početka posta. Zato Bele poklade nisu samo narodni običaj, već snažan podsetnik na važnost pomirenja i unutrašnjeg mira.

Narodna verovanja

U prošlosti su Bele poklade u mnogim delovima Srbije bile jedan od najživljih zimskih dana. Mladi su se okupljali, često maskirani u neobične likove – od „mlade i mladoženje“ do šaljivih i strašnih maski. Smatralo se da smeh, buka i veselje teraju zimu i sve što je loše, pa su povorke obilazile domaćinstva, pevajući i zadirkujući domaćine koji su ih darivali jajima, sirom ili slatkišima.

Velike pokladne vatre imale su posebno mesto. Oko njih se igralo i pevalo, a ponegde su mladi preskakali plamen, verujući da će im to doneti zdravlje i snagu u godini pred njima. Vatra je simbolizovala i kraj zime i dolazak toplijih dana, ali i duhovno očišćenje pred post koji prethodi najvećem hrišćanskom prazniku – Vaskrsu.

Prema narodnom verovanju, tokom pokladne večeri veštice i demoni su naročito aktivni i okupljaju se oko domaćinstava. Zbog toga su se ljuske pojedinih jaja bacale u vatru, a tabani mazali belim lukom radi zaštite. Deci su se pred spavanje oblačile prevrnute pidžame i majice, kako bi bila sačuvana od uroka.

Iako su mnogi stari običaji danas prisutni tek sporadično ili kroz lokalne manifestacije, duh Belih poklada – radost, zajedništvo i pomirenje – ostao je nepromenjen. Ideja da je važno zastati, oprostiti i započeti novi period smirenije i vedrije održala je ovaj praznik živim do današnjih dana.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam