Hrana više nema ukus kao nekad: Profit ispraznio tanjir

Hrana koju danas jedemo već decenijama postepeno gubi na hranljivosti, a razlog za to leži u industrijalizaciji proizvodnje i stalnoj trci za profitom. Umesto prirodnog uzgoja, voće i povrće se danas forsirano gaji kako bi što brže stiglo na tržište, što se direktno odražava na njihov ukus i nutritivnu vrednost. Posledice toga osećaju se i u proizvodima životinjskog porekla, pa je i meso siromašnije nego nekada.

Subjektivni osećaj da hrana više nema onaj „stari ukus“ zapravo je naučno potvrđena činjenica. Istraživanja pokazuju da je hrana koju danas jedemo, uslovno rečeno, „praznija“.

Naučnici su analizirali 43 vrste voća i povrća u periodu od 1950. do 1999. godine i upoređivali količinu hranljivih materija u porcijama od 100 grama. Iako porcija izgleda isto, sadržaj vitamina i minerala značajno se smanjio.

Konkretni podaci pokazuju da je nivo vitamina B2 opao za skoro 40 odsto, gvožđa za oko 25 odsto, a vitamina C za približno 20 odsto. To znači da bismo danas, kako bismo uneli istu količinu hranljivih materija kao pedesetih godina prošlog veka, morali da pojedemo znatno više hrane. U pojedinim slučajevima čak i duplo više.

Dodatni problem predstavljaju klimatske promene i povećan nivo ugljen-dioksida u atmosferi, što utiče na sastav biljaka. Povrće i žitarice danas sadrže manje minerala i proteina, dok se povećava udeo skroba i kalorija. Problem, dakle, nije samo u ukusu – ista količina hrane često ima manju hranljivu vrednost nego ranije.

Stručnjaci objašnjavaju da forsirani uzgoj biljaka ne ostavlja dovoljno vremena da one prođu sve prirodne faze razvoja i usvoje minerale i vitamine iz zemljišta, koje je i samo danas znatno siromašnije nego nekada. Sve što se dešava u biljnoj proizvodnji direktno se odražava i na stočarstvo.

Ranije su se životinje hranile prirodnom ispašom, dok se danas, radi brže proizvodnje i veće zarade, uglavnom hrane skrobom i kukuruzom. Takva ishrana je kalorična, ali nutritivno siromašna, što utiče i na kvalitet mesa, mleka i drugih proizvoda.

Kao mala zemlja, Srbija bi imala potencijal da se okrene organskoj proizvodnji, ali to zahteva vreme, znanje, ulaganja i jasnu strategiju. Umesto toga, često se bira put brze i masovne proizvodnje, gde kvalitet ostaje u drugom planu.

Primer industrijskog hleba to najbolje ilustruje. Nekada su za hleb bili potrebni brašno, kvasac, voda i vreme. Danas se, zbog ubrzanog načina života, proizvodi industrijski, sa drugačijom obradom brašna. Prilikom mlevenja uklanjaju se mekinje i klica, delovi zrna koji sadrže najviše vitamina, vlakana i zdravih masti, dok ostaje uglavnom skrob i gluten.

Zbog svega toga, suplementacija vitaminima i mineralima postaje gotovo nužnost savremenog načina ishrane, jer hrana sama po sebi više ne obezbeđuje ono što je nekada bilo podrazumevano.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Izvor: RTS