Zašto je normalno biti podstanar u Beču, a problem u Beogradu?

Prema podacima Popisa stanovništva iz 2022. godine, u Srbiji je oko 170.000 stanova zvanično u zakupu, dok stručnjaci upozoravaju da je stvarni broj podstanara znatno veći. Istovremeno, evropske zemlje primenjuju različite modele kako bi ublažile stambeni pritisak – od subvencionisanog najma do aktiviranja neiskorišćenog stambenog fonda.

Stručnjak za tržište nekretnina Ervin Pašanović ističe da se u Srbiji cene stanova, kako pri kupovini tako i pri iznajmljivanju, formiraju isključivo na osnovu ponude i potražnje. Tržište je, kako kaže, slobodno, ali bez jasnih pravila i sistemske regulacije.

– U Beogradu se kirije kreću od oko 300 evra naviše. Stan prosečne veličine, oko 60 do 65 kvadrata, u širem centru grada košta između 500 i 700 evra mesečno, dok se u centralnim zonama cene lako penju i do 1.000 evra – objašnjava Pašanović.

On upozorava da problem socijalnog stanovanja u velikim evropskim gradovima dodatno produbljuje masovno izdavanje stanova turistima, zbog čega zaposleni teško dolaze do dugoročnog najma. Kao primer navodi Rovinj, gde su lokalne vlasti pokušale da mladim lekarima pomognu subvencijama od 1.000 evra mesečno, ali bez uspeha, jer adekvatnih stanova nije bilo na tržištu.

Govoreći o ideji aktiviranja takozvanih "praznih stanova", Pašanović smatra da je takav koncept pravno i suštinski problematičan.

- Privatna svojina je nepovrediva. Ako je neko legalno stekao imovinu i uredno plaća porez, ne vidim osnov da mu se nameće kako mora da je koristi. Država treba da pomogne socijalno ugroženima, ali ne i da direktno interveniše u tržišne odnose - kaže on, podsećajući na ranije projekte stanogradnje za vojsku, policiju i mlade, koji su dali određene rezultate.

Sa druge strane, ekonomista Branimir Jovanović iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije ističe da Beč već decenijama važi za primer uspešne stambene politike u kojoj grad ima ključnu ulogu.

- U Beču se oko 80 odsto stanova iznajmljuje. Oko polovine tog fonda čine socijalni stanovi, dok više od 200.000 privatnih nekretnina ima regulisanu visinu kirije – navodi Jovanović.

Prema njegovim rečima, vlasnici ne mogu proizvoljno da određuju cene, jer grad kontroliše ceo sistem, što dugoročno obezbeđuje dostupno stanovanje širokom krugu građana. Ovakva politika, dodaje, započeta je još posle Prvog svetskog rata, u periodu takozvanog „crvenog Beča“, kada je izgrađeno oko 60.000 stanova namenjenih radničkoj klasi.

- Danas Beč godišnje izdvaja oko četiri milijarde evra za održavanje ovog modela, sa ciljem da se smanje socijalne razlike i obezbedi kvalitetan život - kaže Jovanović.

Pašanović, međutim, smatra da se ključna razlika između Beograda i Beča nalazi u društvenim navikama.

- U Srbiji više od 90 odsto ljudi želi da poseduje nekretninu. Život u podstanarstvu se i dalje doživljava kao privremeno ili nepoželjno stanje – ocenjuje on, dodajući da problem nije u pronalaženju stana za iznajmljivanje, već u nemogućnosti da se dođe do vlasništva.

Jovanović se slaže da se bečki model ne može u potpunosti preslikati na Beograd, ali smatra da bi pojedini elementi, poput kontrole renti i subvencionisane gradnje, mogli da budu primenjeni.

- Nisu svi socijalni stanovi u Beču u vlasništvu grada. Mnoge grade zadruge i privatne firme uz državne podsticaje. To je iskustvo iz kojeg Beograd može da izvuče pouke – zaključuje Jovanović.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Izvor: rts