Lomio je ruke 15 puta, bio u komi 28 dana, padao sa motora bezbroj puta i kaže da neće stati! (FOTO/VIDEO)

Boris Stojčevski Kusa za sebe kaže da je motociklista i mehaničar koji opravlja motore, ali u njegovih 40 godina života ima više adrenalina nego u najboljim akcionim filmovima.

Kusu njegovi Zemunci prepoznaju kao “bajkera”, ljubitelja Dunava i životinja, ali i kao sjajnog ortaka, pa nije ni čudo što su nam se mnoge njegove komšije i drugari javljali dok smo radili priču sa njim na borčanskoj strani Dunava gde ima vikendicu.

Sačekao nas je u Zemunu odakle nas je prevezao svojim čamcem na drugu stranu kako bi mogli opušteno da razgovaramo u jednoj obalskoj kafanici, koja nije ni nalik onim gradskim mestima punim ljudi i buke. 

Kusu poznaju mnogi motociklisti Beograda, a nije ni čudo jer motore vozi od svoje osme godine i bio je pobednik mnogih moto-trka. Ali Kusa nije samo bajker, on je bio nekada i kaskader. Ipak, bez motora njegov život sigurno ne bi bio isti.

– Kao mali sam otišao na zanat da popravljam motore. Gazda Ilija Čubra je vozio moto-trke i nekako je to samo krenulo. Ali bio sam nestašno dete i stalno sam se lomatao. Godine 2003. mi je Čubrin kum kupio prvi trkački motor. Imao sam 23 godine kada sam počeo da se trkam – počinje priču Boris.

– Na motoru sam od osme godine. Taj prvi motor koji sam dobio imam i dan danas! – kaže on, a na pitanje da li je funkcionalan, objašnjava kroz smeh da “kod svakog majstora svaki projekat je u nekom rasulu, i tako stoji i čeka neki svoj dan”.

Sa 14 godina motorom na more

Već sa 14 godina krenuo je motorom na more. Međutim, u tadašnjem Titovom Užicu zaustavila ga je policija kojoj je rekao gde se zaputio.

– Oni su odmah zvali kući. Otac pita da li mi se nešto desilo, oni kažu nije. Kaže policajac: “Mi smo ga u redovnoj kontroli zaustavili i kaže da ide na more a maloletan je, ima sa sobom zdravstvenu knjižicu”. Otac pita jel prošla neka grupa motorista pre toga, oni kažu da jeste. On im objasni da sam mu se javio i da me je pustio da idem sa starijima. I tako sam izgurao – priča on kroz smeh. Priseća se i da nakon dolaska na more nije mogao tri dana da sedi jer mu se “pozadina raspala” zbog vožnje.

Obe ruke lomio 15 puta

Ali sa ljubavlju prema brzini, idu i padovi. Boris ne zna koliko puta je pao sa motora, a lomova ima toliko da bi mnogi na njegovom mestu odavno digli ruke od svega.

– Obe ruke sam lomio 15 puta, tri puta sam imao lomove na obe ruke odjednom… lomio sam skočni zglob, obe potkolenice, butnu kost… imao sam otvoren prelom butne, pokidao arteriju… kuk lomio, kičmu povredio, obe ključne kosti lomio… ali nekako se fizički držim normalno – nastavlja Kusa.

Padove sa motora doživeo je već u detinjstvu. Povredio je oko, zbog čega je bio u Rusiji gde su mu pomogli. Ali 2016. godine je imao poslednji “jači” udes, povredio je vrat i oko mu je bilo “skroz krvavo”. Na kraju je dobio kataraktu, a rečeno mu je da mora da čeka dve godine na operaciju, jer nije imao dovoljno novca da se operiše privatno. Objašnjava da trenutno ne vidi na to oko, ali se “sprema da to odradi”.

Do ovog udesa došlo je kada mu je blokirao zadnji točak, a u padu ga je motor pogodio u leđa. Na pitanje koliko puta je imao okretanja u vazduhu, šaljivo kaže da “ima naleta kao da je završio padobransku školu”.

– Jako je čudan taj osećaj. Znaš koliko puta sam rekao da nema šanse više i da to nije to… a onda kao Kvazimodo, jedva priđem do motora i sednem… i taj momenat kad sam seo, kad ga upalim, kad sam krenuo… To onda sve krene u krug, kao da se nikada ništa nije desilo – priča Kusa.

Na pitanje da li zna koliko je puta pao, priseća se da je tokom jedne godine imao preko 50 padova.

– Na jednoj trci u Kuli sam pao 15 puta. Tada sam polomio čašicu. Na poslednjoj trci jedan dan sam imao operaciju i vadili su mi šrafove iz skočnog zgloba, a trka je bila sutra uveče. Trka se vozi četiri sata, a trebalo je da vozim 10 minuta za moj tim… Sećam se kada sam obukao kombinezon da mi je tih 10 minuta bilo kao 10 minuta borbe za život! – priča opet kroz smeh.

– Na trkama sam imao dva pada pri brzini od 200 kilometara na sat. U Rijeci, na Grobniku, ostao mi je zaglavljen gas i dolazim pred Zagrebačku krivinu u punoj brzini… Došao sam bio sebi kada su me oni iscimali. Kada sam izašao iz ambulante došao mi je jedan Italijan, pakujem motor za drugu trku, a on kada je video da je sve u redu samnom daje mi disk sa fotkama i kaže:”Divna nesreća”. Kaže, celu trku sam te samo čekao i bilo je neizvesno samo kada ćeš pasti jer si celu trku preterivao – smeje se Boris.

Objašnjava da kada čovek pada sa motora, nema vremena da se razmišlja jer se radi o “deliću sekunde”.

– Par puta mi se desilo kada dođem sebi da pomislim “Sanjaš Borise”. I onda otvorim oči i san postane java. Sve te povrede i šta ti se desi tog momenta prihvatiš, izguraš… najodvratniji momenat je kada je sve počelo da se dešava treći, četvrti put i kada već unapred znam šta me čeka. U Zemunskoj bolnici me uvek “okrpe” kako treba… kada god dođem na prijem oni svi vrište od smeha, ujutru se skupi vizita i pitaju: “Kad ćeš da naučiš da voziš?!”. Ja im dođem kao mezimče – priča opet kroz smeh.

Vadio fiksatore iz nogu da bi se trkao

Od 2003. do 2014. imao je samo jednu dužu pauzu od 10 meseci kada se nije takmičio, a tokom svoje karijere priča da je čak i sam skidao fiksatore sa nogu da bi mogao da vozi.

– Bio sam slomio desnu potkolenicu… Pošto su mi sa butne kosti dva puta skidali fiksator “na živo”, onda sam znao već da to nije nešto što će da me toliko boli. I, na primer, sada je sreda a ja u petak uveče treba da krenem na Grobnik. A ne mogu da izvadim lekarsko sa fiksatorom! Posle pet meseci već sam hodao i vozio motor sa fikastorom… ali nisam mogao kombinezon da obučem. Odem u Zemunsku bolnicu, oni kažu da su doktori na godišnjem i kad sam već nosio pet meseci, mogu još 15 dana. Ma, važi! Dođem kući, uzmem ključ “trinaesticu”, klješta, sednem na terasu i kažem pokojnom ćaletu da ću da skinem deo sa strane a onda da, koliko god se ja drao, samo odvija klinove. Međutim, nisam se drao, on to sve odvio, ja se previo, otišao na pregled i posle otišao na Grobnik – priča on.

Seća se kako se jednom “glupirao” sa nekim motorom i polomio ruku.

– U Vršcu za nedelju dana trka, a ja nosim gips i arlaučem. Idemo u Vršac i moram da se pojavim na startu trke zbog sponzora – priča on. Nekoliko dana pred trku su isekli gips, ruka mu je bila slaba, ali je obukao kombinezon i izašao da vozi trening.

– Napravim dva kruga, kada nisam umro, oči da mi ispadnu… odem kod doktora, lagao sam ga da sam je slomio mesec i po pre toga, i oni mi daju blokade. Izađem na drugi trening, napravim dva kruga i opet ništa! Krenem ujutru pred trku da kukam doktoru kako sam imao maler, da se borim za šampionsku titulu, molim ga da mi da duplu dozu samo da mogu da vozim. I oni mi daju. Sećam se da sam startovao poslednji, da sam već na kraju kruga bio prvi i tu sam trku odvozao do kraja. Ali taj momenat kad mahnu startnom zastavicom, celo telo počne da ti pulsira. I želim samo da dođem nekako do boksa da prestane pakao! – priča Boris.

Puno puta je padao i u saobraćaju, a ne samo na trkama. Jednom je vozio po kiši u Zemunu i udario u taksi. Međutim, umesto da mu pomogne, taksista je pobegao.

– Ja sam ostao da ležim u bari, samo su mi uši virele. A drugari iz obližnje garaže su istrčali i videli da stoji motor nasred ulice. Čuli su me kada sam prošao. Ne znam zašto je čovek pobegao i ostavio me u bari? – pita se on.

Bio u komi 28 dana

Tokom svojih avantura sa motorom, bio je čak i u komi. Najteža povreda koju je doživeo bilo je kada je polomio butnu kost i imao otvoren prelom. Tom prilikom je čak pokidao i arteriju.

Pročitajte još:

Motociklisti padaju ko snoplje, od početka godine poginulo 19 a povređeno više od dvesta

– Bio sam u komi 28 dana, neko vreme su me držali i u veštačkoj da bi se lakše oporavio. Kao klinac sam vozio bez svetla i imao direktan sudar sa autom. Bio sam odsekao viljušku na motoru. Drugar koji je sedeo iza, bio je tridesetak metara dalje… – objašnjava Kusa.

Mnogobrojni padovi, naravno, ostave i trajne posledice pa je tako “pun gvožđa” odnosno fiksatora koji mu drže određene kosti.

– Imam u kuku “gvožđe” trenutno. Taj fiksator nije hteo da mi vadi doktor jer mi ne smeta uopšte, ne osećam ga. U nozi imam šrafove u skočnom zglobu, koji su se “zalomili” pa su mi rekli da ne vredi ni da ih vadim – kaže on.

Bombardovanje dočekao izlomljen u bolnici

Kusa se seća da je čak i bombardovanje 1999. dočekao u bolnici zbog loma butne kosti.

– To je bilo 20. marta, a 24. je počelo bombardovanje. Kada sam se probudio u bolnici na Bežanijskoj kosi, mislio sam da neko gleda “Otpisane”! Ne znam šta se dešava, daj nek neko smanji televizor! Kada su počeli da granatiraju Batajnicu, krenuli su da padaju stalci za infuziju. Čistačica ulazi i kaže: “Deco, ne bojte se upalili smo reklamu na bolnici”! Toliko sam bio tada izlomljen da nisam mogao da pričam, mislio sam da me čak zaboli i oko kada mrdnem – priseća se on.

Postao kaskader uz oca

Boris je jedan deo svog života radio i kao kaskader, a sve je počelo zbog njegovog pokojnog oca koji je sa 60 godina napravio svoj kaskaderski klub. Najčešće se bavio akrobatskom vožnjom na motociklu ali je radio i padanja, isklizavanja…

Seća se kako je jednom trebalo da radi neko snimanje spota za bezbednost u saobraćaju, gde je motorom morao da se “zakuca” u automobil. Međutim, on je izveo ovaj pad a ekipa koja je trebalo da snima nije čak ni uključila kamere!

– Sećam se da mi je ćale dao kacigu, ja upalio motor i zaletim se u prednji točak “juga”. Oni su rekli da idem 50 na sat, pa da skočim sa motora, ali sam se ja zaleteo kao manijak… i kada je tumbanje prestalo ustanem sav srećan, kad oni kažu da nisu popalili kamere! – priča on kroz smeh.

Priseća se da ga je sin Lazara Ristovskog zvao da vozi u jednom kratkom filmu, gde je zajedno sa kolegom trebalo da se zaleti u automobil a onda naglo skrene “u poslednjem trenutku”.

– Tada sam bio aktivan kaskader. Kada smo to uradili, reditelj je odmah rekao “koči”! Iz prve smo uradili sve – kaže on.

Potrebna jedna staza za “neiživljene” bajkere

Kusa smatra da u srpskoj prestonici nema dovoljno saobraćajne kulture kao i da se motociklisti ne poštuju toliko kao u nekim drugim gradovima. S druge strane, svestan je i neiživljenih motorista koji divljaju po gradskim ulicama i apsolutno je protiv toga.

– U Beogradu kultura u saobraćaju ne postoji. U Novom Sadu, recimo, drugačija je kultura. Oni tamo vode računa o motociklistima i biciklistima. Tamo koliko god da je on kriv, ako si ga oborio ti si kriv. Mislim da svi ti momci na motorima koji imaju višak adrenalina nemaju svoje mesto. Da im grad da jedno mesto, jedan parking, jednu ulicu… jednom nedeljno bi im bilo dovoljno da tu dođu, da imaju Hitnu pomoć… pa, dođi, lomi se tu ako ti se vozi na zadnjem točku, manijači se, padaj, pa nek te krpe… a strašno je kad rade to po gradu jer ugrožavaju i druge. Ja sam motociklista i kada sednem na motor onda se nerviram kakvih ima u saobraćaju na četiri točka, ali kada sednem u auto poludim koliko ima neobrazovanih motociklista u saobraćaju – objašnjava on.

Njegov otac je gajio strast prema skokovima, a Kusa smatra da je to zbog toga što je bio golubar.

– Bio je golubar pa su mu te ptice i letenje bili čitav život. Skakao je i sa mosta u Beškoj! Negde osamdesetih u Rijeci vozio se “grand pri”, a pošto je i on vozio motore otišli su da gledaju trke. Onda su lunjali po Rijeci i njemu se svidelo da skače sa cisterne u rafineriji. Rekli su mu da je skok ravan samoubistvu, jer ima 80 metara visine. A onda je on pitao da li može samo da pogleda. Kada su mu dozvolili, pošto je bio gimnastičar, on je odmah skočio, izvrteo se i doskočio normalno. Na mostu u Mostaru je bio vezan kanapom debelim kao prst, pomogli su mu da pređe preko ograde, odakle je skočio na glavu! Mislim da imam sreće što sam poprimio njegov gen jer je i on u mladosti padao sa motora, lomio se… – objašnjava Boris.

Ali prekinuo je da se bavi kaskaderstvom jer smatra da je od smrti poznatog kaskadera Željka Božića ova profesija “otišla u nekom krivom smeru”.

– On je za mene ubedljivo najhrabriji i najsmireniji čovek koga sam poznavao. Šta god da sam u životu pomislio i radio uvek mi je u mislima. Da imaš strah da skočiš sa mosta, on će doći smireno i reći dve i po rečenice i uliti ti toliko samopouzdanja, ojačati karakter u sekundi, da to ne mogu ni da opišem. Bio je mnogo zanimljiva ličnost – kaže Kusa.

Na pitanje da li je opasnije biti kaskader ili voziti trke, dodaje da je opasno i jedno i drugo a jedina je razlika “koliko si u životu spreman”.

– Moraš da imaš neku fizičku aktivnost da bi mogao da “peglaš” sve to. Kod prvog udesa me je najviše spasilo to što sam trenirao kajak. Bio sam aktivan takmičar osam godina i to me je spasilo – priseća se Boris.

Međutim, on nije želeo da se bavi kaskaderstvom iako njegovi prijatelji kažu da je to greška jer je “kao mačka”.

– Nekako kada imam udes automobilom ja sam hendikepiran zato što tu držiš kočnicu i svesno gledaš kako udaraš i gotovo. Dok na motociklu nije tako. Mnogo sam slobodniji zato što sam kao mačka. Ja nisam paničar, mrtav sam ladan i znam da se “namontiram”. Imao sam dva puta u saobraćaju udes. Jednom me je auto udario tako da mi je motor pokidao na pola. Ja sam se istumbao, optrčao oko kola otvorio vrata i pitao vozača hoće li da me ubije? A on mi je rekao: “Jao rode tuci, udri, samo nek si živ i zdrav”… – priča on kroz smeh.

Nema nameru da spusti gas

Njegovi roditelji su uvek prolazili i kroz sve njegove padove. Kaže da ga je otac podržavao, a da je majka već “omekšala” na sve.

– Samo na momenat da me čuje i da me vidi već zna u kakvom sam stadijumu. Njoj kad dođu drugari da kažu da mi se nešto desilo, ona prvo “umre od smeha”. Kaže ona da ne može više da se jede i nervira. Dovoljno je da čuje moj glas i već zna u kakvom sam stanju – kaže on šaljivo.

Staza za trke bi donela puno para Srbiji

Boris Stojčevski smatra da bi trebalo napraviti stazu za trkanje u Srbiji, jer bi to državi moglo da donese dosta novca.

– Mislim da u Srbiji nedostaje jedna normalna staza i da može da se vozi ovde svetsko prvenstvo. U Rijeci, na Grobniku, svaki dan je staza iznajmljena. Imaju 180 zaposlenih koji primaju platu. Izdaju stazu Italijanima, pa se dešava da za njihovo prvenstvo nemaju termina. Kada bi postojala neka takva staza u Srbiji, da imaš obezbeđenju Hitnu pomoć, zone izletanja… mislim da bi bilo mnogo više trkača, a mnogo manje poginulih – objasnio je Boris.

Na pitanje koliko je motora uništio ne zna tačan odgovor.

– Vidi, imaš motorista koji padnu jednom i to je kraj. A ja sam onaj model što je ne polomio, već uništio mnogo motora u životu. I sada ih imam mnogo i dalje, ali svi su uništeni! – objašnjava smejući se.

Kaže da se teško odriče motora čak i kada mora da ih proda.

– Trenutno imam 5-6 motora u vikendici, u Zemunu dva-tri, imam kod drugara dva-tri, u garaži kod drugara u Zemunu isto… – objašnjava on.

Iako ima 40 godina i više decenija trka iza sebe Boris nema nameru da “spusti gas”.

– Ne znam kako to da izvedem. Ja sam mislio da će to svakim padom da se promeni, da bude drugačije… međutim, to se ništa ne menja… taj osećaj, to je nešto posebno. Ne znam šta bih drugo mogao u životu da radim?! – ispričao je Kusa.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam