Srbija i of-šor firme: Da li su svi poslovi preko "poreskih rajeva" sumnjivi i kako se ulazi u trag pranju novca?

Poslovanje of-šor firmi odnosno firmi čiji su vlasnici kompanije iz tzv. poreskih rajeva, u Srbiji nije ni retko, ni nezakonito. Iako se često dovode u vezu sa sumnjivim transakcijama i kapitalom, takav vid poslovanja je potpuno uobičajen u svetu a kada je potrebno, njegova legalnost se ipak može utvrditi, kažu sagovornici 24sedam.

Nije nezakonita želja da se plati manje…

– Pravo je pitanje zašto u Srbiji takvih firmi nema više, kada se ima u vidu razlika u poreskom tretmanu i lakoći poslovanja ovde i tamo. Bilo bi zanimljivo napraviti istraživanje i listu “srpskih“ velikih i srednjih preduzeća i videti koliko njih ima vlasnike sa onih destinacija koje se ovde smatraju egzotičnima – kaže za 24sedam Žarko Vukadinović, predsednik Udruženja sertifikovanih istražitelja prevara (ACFE), popularnije znanih kao finanijski forenzičari.

Problem javne registracije

Srbija spada u red zemalja u kojima su registri vlasnika firmi i računa javni, što je nepojmljivo u Švajcarskoj. Tako nešto na prvi pogled deluje transparentno i dobro za društvo ali ima svoje loše reperkusije, ukazuje Vukadinović.

– Tako svako može da vidi na APR-u koliko je neka firma zaradila godišnje i ko joj je većinski vlasnik. A taj vlasnik, recimo ima decu, i svima može nešto “da se desi“. Možda je to nezamislivo u nekoj razvijenijoj zemlji ali znamo da je u Srbiji bilo čak i otmica najvećih biznismena. I to je jedan od razloga zbog kojih deo vlasnika kapitala ne želi da registruje osnovnu firmu ovde, jer ne želi da bilo ko, osim poreskih organa, zna te podatke – ukazuje Vukadinović.

Vukadinovićev “osećaj“ kaže da bi ta analiza pokazala da ih ima barem jedna trećina, i da u želji firmi da plate što je manje moguće poreza ne treba gledati ništa nezakonito ni loše, u krajnjem slučaju, i podseća da ni Novak Đoković u svojoj glavnoj delatnosti, tenisu, nije poreski obveznik Srbije, već da u Monaku plaća samo porez na nekretnine.

– Kada bi takva analiza postojala i za sektore, dobro bi došla i našoj Poreskoj upravi da se vidi u kom delu treba menjati poreze da bi te firme i biznismeni pare ostavili u Srbiji. Ovako je samo stvar finansijske (ne)pismenosti i neiskustva u međunarodnim poslovima to što nemamo više takvih firmi koje koriste sve raspoložive pogodnosti u svetu, kao i toga što naši ljudi nerado daju novac na finansijsko savetovanje, ma koliko bi posle uštedeli – ukazuje Vukadinović.

“Muljanje“ s parama: Teško dokazivo, ali ne i nemoguće

– Ako izuzmemo pitanje političke upotrebe i zloupotrebe pitanja of-šor poslovanja, stvar je jasna i sa ekonomske i sa pravne strane. Ne treba na of-šor zone apriori gledati kao na nešto sumnjivo i nezakonito – ističe za 24sedam Ivan Raonić, poreski stručnjak i sudski finansijski veštak.

Ali, dodaje on, ako se preko njih odvija pranje novca ili poreska utaja, i to se može dokazati. Doduše teško ali moguće.

– Poreski rajevi i of-šor zone su stvorene za veliki biznis. Pa IKEA svaki šraf nabavi preko of-šora. Ovde na to gledamo drugačije i naša Poreska uprava ima rigidan stav, pa pokreće postupak za sve što je iole sumnjivo i onda prosleđuje Tužilaštvu “vruć krompir u ruke” da to dokazuje. A to u praksi nije lako, pogotovo kod pranja para, jer ono je kod nas u pravnom sistemu izvedeno krivično delo. Mora postojati neko drugo osnovno krivično delo, npr. trgovina narkoticima, poreska utaja ili nešto treće, pa se usput dokazuje i pranje novca zarađenog tim činom. A onda imate sukobe nadležnosti i prebacivanje odgovornosti sa osnovnog tužilaštava kojem pripada poreska utaja na više, koje se bavi pranjem novca – objašnjava naš sagovornik.

Raonić, koji je imao prilike da veštači u sudskim prosecima, kaže da specijalna odeljenja pri Tužilaštvu imaju finansijske forenzičare, ali da nijedan tužilac ne bi došao u sud bez potvrde koju daje spoljnji veštak.

– A dokazivanje sa of-šor destinacijama je i teško i nije. Tamo su te firme registrovane na neka nevažna i nepoznata lica, ali su za korišćenje računa firme ovlašćeni neki ljudi odavde, koji su verovatno pravi vlasnici. Izazov je dokazati kretanje novca sa tih računa. Imate srpsku praksu da se sa 25 odsto oporezuje svaka usluga koju je obavila of-šor firma, ali šta kada je u pitanju promet robe. A neće biti da je svaka trgovina tamo sumnjiva – ukazuje Raonić.

Pročitatje još:

“Plata od hiljadu evra“: Za majstora treba vreme, ali posla ima

FREN: Privreda Srbije nešto otpornija na krizu od drugih, ove godine rast do četiri odsto

Žarko Vukadinović iz ACFE se delimično slaže sa Ivanom Raonićem. On potvrđuje da, recimo u švajcarskom kantonu Cug, ne možete videti pravog vlasnika firme jer je u javnim registrima samo osnivač. A to su obično advokatske kancelarije, odnosno njihovi advokati, koji to uslužno obavljaju za prave vlasnike.

– Ali to ne znači da takav podatak ne postoji, samo nije javan. Njega mogu, kao i podatke o računima i transakcijama, dobiti pravosudni organi u međunarodnoj razmeni. Transferi novca se takođe mogu pratiti, samo ako se ima pravnog osnova, jer velike transakcije svakako nisu obavljene u kešu, već s računa na račun, i tu finansijski forenzičari nemaju problema. Takođe, i banke imaju obavezu prema međunarodnim propisima da “znaju svoje klijente“, odnosno da utvrde sve vlasnike u lancu majka-kćerka firma koji imaju više od 25 odsto udela– objašnjava Vukadinović.

A pod te međunarodne propise i obaveze potpada i Srbija, koja je, doduše, jedno vreme bila na “crnoj listi“ Agencije za sprečavanje pranja novca, jer državni organi nisu adekvatno postupali po prijavama banaka za sumnjive transakcije.

– Delom je to zbog slabih kadrovskih kapaciteta Poreske uprave i Uprave za sprečavanje pranja novca, a delom zbog toga što Srbija održava dobre političke odnose sa nekim u zapadnom svetu prokaženim režimima i zemljama pod sankcijama, poput Irana – navodi Vukadinović.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi