Hrvati su zbog toga bankrotirali: Da li je izvodljivo u Srbiji dobijati 30 dinara po flaši?

19.08.2021

07:45 >> 10:15

0

Sistem depozita, odnosno kaucije, Nemci koriste dve decenije, uskoro bi mogao da bude prihvaćen širom EU, a u Srbiji se sve još svodi tek na nekoliko reklamn

Hrvati su zbog toga bankrotirali: Da li je izvodljivo u Srbiji dobijati 30 dinara po flaši?
Profimedia

Evropska komisija prihvatila je ovih dana inicijativu kojom bi i ostali građani Unije mogli da se okoriste sistemom koji već decenijama uspešno funkcioniše, recimo, u Nemačkoj – kaucija za plastične flaše.

I Srbija je prošle godine “pretila“ uvođenjem ovakvog sistema, koji bi doneo benefite potrošačima koji boce vraćaju, svim građanima kroz zdraviju životnu sredinu, ali i proizvođačima plastičnih proizvoda kroz jeftiniju sirovinu. Najrečitiji je primer Nemačke, gde donesete veliku plastičnu flašu od vode ili nekog gaziranog pića na ulaz hipermarketa, ubacite u aparat i dobijete nazad čak 25 evrocenti (oko 30 dinara). Dobijete novac i ako vratite staklenu ambalažu, ali znatno manje.

Pročitajte još

Najmanje tri godine

Međutim, za razliku od racionalnih Nemaca, gde to uspešno funkcioniše od 2003. godine a pre njih i Šveđana (1984), Islanđana (1989), Finaca (1996), Norvežana (1999), sve do Hrvata (2006) i Litvanaca (2106), građani Srbije će za tako nešto morati da sačekaju barem još tri godine.

– Uvođenje depozitnog sistema brzopleto je najavljeno Nacrtom izmena i dopuna Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu u proleće 2020. godine. Kada se videlo da to nije baš tako jednostavno uraditi bez analize potreba i troškova celog sistema, stalo se. Da se slično ne bi ponovilo, NALED i partneri su naručili studiju od ugledne britanske firme “Eunomia”, koja će biti gotova u narednih mesec dana – kaže za 24sedam Slobodan Krstović, šef Jedinice za zaštitu životne sredine NALED-a.

Onda ćemo znati, dodaje on, šta sve moramo da uradimo da bi sistem funkcionisao, ko sve mora biti uključen i koliko će šta da košta, da ne bismo prošli kao Hrvati kojima je tako osmišljen državni sistem posle samo godinu dana bankrotirao.

Hrvati imali povrat 150 odsto

Ključno u varijanti depozitnog sistema za koji se zalaže NALED je da bude “pametan sistem“. To bi značilo da flaše posebno obeležavaju i da sistem dobro očita te kodove.

– Onda ne bi bilo razlike da li flaše ubacujete u posebne automate reciklere kod hipermarketa ili nekakvu posebnu kantu na trafici. Loše obeležavanje i praćenje otpada je bio problem u Hrvatskoj, gde je u državni depozitni sistem stizao na naplatu i otpad iz BiH i Slovenije. Povrat boca je bio 150 odsto od onog što je prodato u zemlji, pa su bankrotirali posle godinu dana. A jednom kada se prokocka poverenje i sistem padne, teško ga je ponovo uspostaviti – ističe Krstović.

Krstović kaže da je depozitni sistem neminovnost, i da ka tome idu i svi u okruženju pa ćemo morati i mi, jer drugačije se nećemo izboriti sa morem plastike, ali i drugog otpada.

– Trenutno sa otpadom radi sedam operatera u Srbiji, ali oni se bave prikupljanjem od komercijalnih korisnika. Ispunjavaju se zadate norme ali je sve već na granici pucanja. Da bi ispunili ekološke zahteve i naših zakona i EU, na red je sad došao rad sa građanima i njihovim otpadom. A tu je depozitni sistem, uz primarnu selekciju otpada, veoma bitan – ističe Krstović.

Da ta praksa postoji u svim uređenim društvima, pa je neophodna i kod nas, slaže se i ekspert za cirkularnu ekonomiju Sandra Kamberović.

– Time se dižu procenti reciklaže i sprečava da koristan otpad završi zakopan na deponijama. Naravno, svemu tome prethodi politička volja da se ozbiljno krene u rešavanje ekoloških problema, ali i da se reši borba lobija ko će da profitira a kome će da se uvali trošak. Krajnja cena proizvoda za potrošače ne mora da se poveća, ili barem ne mnogo jer se radi o velikim brojkama a deo troška je već uračunat i plaćen – kaže za 24sedam Sandra Kamberović.

Ko će to da plati

Za razliku od države, u čijoj je najavi uvođenja depozitnog sistema bilo da “neće opteretiti budžet“, tj. da će 50 do 100 miliona evra troška samo uvođenja sistema (plus oko 130 miliona evra godišnjeg održavanja) platiti neko drugi, a ne poreski obveznici, u NALED-u žele da znaju tačno koliko bi ko i za šta, trebalo da snosi trošak.

24sedam/Katarina Mihajlović

– Prvo moramo da znamo šta će ući u depozitni sistem, jer ne prikupljaju se ovim sistemom u svim zemljama isti materijali. Zatim, gde će biti raspoređeni i kakvi aparati, pa sve do toga kolika će biti naknada građanima za recimo prazne flaše. Trošak bi trebalo da snose svi koji su u lancu, od proizvođača ambalaže preko, na primer, proizvođača pića koji je korist za pakovanje, do samih potrošača. Ali to ne znači da će zbog toga poskupeti sva roba pakovana u plastiku, jer već i sada firme plaćaju ekološku naknadu operaterima za prikupljanje otpada i ona je ukalkulisana u cene proizvoda – objašnjava Krstović.

U Srbiji sporadično za reklamu, u svetu za pare, gradski prevoz…

Za razliku do razvijenog sveta, u Srbiji se sistem vraćanja “kaucije“ od plastičnih boca još svodi na povremeni marketing. Tako su u Kragujevcu prošle godine godine, a potom i Beogradu ove godine na nekoliko lokacija na ulici postavljeni aparati recikleri. Za ubačenu plastičnu bocu aparat bi dodavao kredit na namenskoj kartici koji bi mogao da se zameni za novac, kartu u javnom prevozu ili kredit kod jednog mobilnog operatera. Za jednu besplatnu vožnju u kragujevačkim autobusima potrebno je ubaciti od 10 do 15 flaša, a u Beogradu oko šest.

Međutim, ispostavilo se da je za dugoročno funkcionisanje sistema, naravno, osim dobre volje potrebna i dobar logistika, jer ubrzo su aparati postali nefunkcionalni jer ih niko nije, ili barem nije redovno, praznio.

Profimedia

A da to može da funkcioniše, po sličnom principu “flaša za kartu“, pokazuje primer Istanbula, gde se u gradu od 15 miliona stanovnika karte za javni prevoz dopunjavaju plastičnim flašama i aluminijumskim limenkama. Za cenu jedne karte u automat je potrebno ubaciti tridesetak plastičnih flaša od 1,5 litara. Plaćanje karata za javni prevoz plastičnim otpadom omogućeno je i u drugim gradovima sveta, kao što su kineska prestonica Peking, Surabaja u Indoneziji i Sidnej, najveći grad Australije.

Pročitajte još

U Srbiji se sistem upravljanja ambalažnim otpadom zasniva na produženoj odgovornosti proizvođača. Proizvođač je odgovoran za celokupni životni vek proizvoda, a samim tim i ambalažu u koju je upakovan, pa o ambalaži može da se stara samostalno ili da angažuje neku firmu – ovlašćenog operatera sistema.

Trenutno opšti nacionalni cilj iznosi 62 odsto ukupno plasirane količine ambalaže. Operateri sistema su prema poslednjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine ostvarili stopu povrata 61,9 odsto, odnosno stopu reciklaže od 59,2 odsto. To je 228.550 tona komercijalnog ambalažnog otpada.

Ali, svega 28 odsto komunalnog ambalažnog otpada, koji prave i građani, uključeno je u sistem. Ostatak završi na legalnim ili nelegalnim deponijama. A ovih drugih, koje neverovatno i dugoročno zagađuju zemljište, vazduh i vodu, u Srbiji ima više od 2.300.

I da kaucije nema, vredelo bi se potruditi, radi nas i naše dece.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi