Istražujemo: Zašto Srbija nema organsku proizvodnju hrane kad je potencijal ogroman

Srbija ima veliki potencijal u organskoj proizvodnji, ali da bi se ostvario potrebno je više od samo deklarativnog zalaganja države. Posle velikog proboja 2010. godine i donošenja Zakona o organskoj proizvodnji, uzlazni trend je tajao još nekoliko godina, da bi u poslednje dve nastupila potpuna stagnacija, kaže, u razgovoru za 24sedam, Jozef Gašparovski, predsednik Centra za organsku proizvodnju Selenča, nevladinog klastera koji okuplja 300 fizičkih lica, firmi i naučnih institucija.

– Strategija razvoja organske poljoprivrede na državnom nivou ne postoji. Kada nema strategije i ne znamo gde bismo bili za 10 godina, nemamo planove ni za narednih pet ili tri – pojašnjava Gašparovski.

Kako stoji napredan svet

U svetu se danas na 58 miliona hektara organskom proizvodnjom bavi oko tri miliona proizvođača. SAD su vodeće po prometu organske hrane (39 milijardi evra godišnje), a zatim slede Nemačka (10 milijardi), Francuska (sedam milijardi) i Kina (šest milijardi). Najveća potrošnja organskih proizvoda je u Švajcarskoj (274 evra po stanovniku).

A organska proizvodnja je skupa, investicije su pogotovo velike ako na nekom zemljištu odranije ne postoji takav način proizvodnje.

– Tri godine je potrebno da se novo zemljište iščisti i dobije status pogodnog za organsku proizvodnju. Za to vreme vaši proizvodi nisu organski, a troškovi su vam veliki, i 100 odsto veći nego da ste uložili u konvencionalnu poljoprivredu. A i kada nakon toga dobijete organski proizvod, treba da ga prodate nekom po 20 do 30 odsto većoj ceni od običnog, jer vas njegova proizvodnja i dalje više košta – naglašava Gašparovski.

Investitora ima, ali…

Zbog ovako skupog praga prelaska u organsku proizvodnju, ona se u Srbiji i dalje svodi na male proizvođače, koji imaju od nekoliko do najviše petnaestak hektara zemljišta, a krajnji proizvod sa tako male površine osuđen je na prodaju na pijaci, putem lične dostave preko interneta i, eventualno, u prodavnicama zdrave hrane.

Trgovinski lanci su praktično zatvoreni za organske proizvođače jer, generalno, imaju posebne uslove koje je teško zadovoljiti, od količina, stalno istog asortimana i, pre svega, niske cene koja bi podnela i trgovačku maržu.

Zbog toga ima samo nekoliko velikih proizvođača u Srbiji, a izvoz je simboličan u odnosu na potencijal srpske poljoprivrede.

A nije da zainteresovanih ljudi sa kapitalom nedostaje. Gašparovski kaže da iz prve ruke zna nekoliko investitora koji su bili spremni da organizuju proizvodnju na velikim površinama, do 100 hektara, ali da im država nije izašla u susret.

– Imali smo slučaj investitora koji je želeo da pokrene proizvodnju lekovitog bilja, i to na državnoj zemlji lošijeg kvaliteta, ali nije mogao da je dobije u zakup. Država ne prepoznaje organskog proizvođača kao posebnog i ne daje mu zemlju u višegodišnji zakup kao recimo stočarima. A nemoguće je organizovati organsku proizvodnju jedne godine na jednoj, a druge na drugoj parceli. Nema razumevanja za privatnu inicijativu, sve se gleda činovnički – ističe Gašparovski.

Uvećane subvencije

Proizvođači organske hrane u Srbiji sredinom ove godine imali su priliku da konkurišu za subvencije koje su uvećane tri puta u odnosu na 2019. i iznose 26.000 dinara po hektaru. Ukupan iznos za organsku proizvodnju u 2020. godini iznosi 350 miliona dinara, i to za organsku biljnu proizvodnju, 150 miliona (120 odsto više u odnosu na podsticaje za konvencionalnu biljnu proizvodnju) i organsku stočarsku proizvodnju, 200 miliona dinara (40 odsto više).

Teško do semena organskih sorti

A nije problem “neprepoznavanja“ samo kod zakupa zemlje. Iako formalno ima državnih podsticaja sve više i više, još smo daleko do toga da bi srpski proizvođač organske hrane mogao da bude konkurentan nekom iz Evrope.

– Najmanji podsticaj je, recimo, u Slovačkoj, gde proizvođač zbog toga što pravi zdraviju hranu, a da pritom ne zagađuje životnu okolinu đubrivom i pesticidima, dobije 500 evra, u Austriji i Švajcarskoj to je od 1.000 do 2.000 evra, a u Srbiji u proseku 50 evra – pojašnjava Gašparovski.

Pritom organski proizvođač nema ni druge beneficije koje ima konvencionalni, recimo regresirano đubrivo (jer ga ne koristi) ili povoljnije cene semena. Štaviše, do semena organskih sorti je veoma teško doći jer u Srbiji ne postoji proizvodnja takvog semena, a uvoznicima se ne isplati da daju seme na višegodišnje testiranje a onda uvezu relativno male količine.

– Ako želite da uvezete organsku sortnu jabuku, recimo enterprajz, bićete kažnjeni sa 30 odsto na cenu jer morate da platite prelevman (zaštitna carina), iako se ta jabuka ne proizvodi u Srbiji, pa nikoga ne ugrožavate – navodi primer Gašparovski.

U Srbiji je najzastupljenija proizvodnja organskog voća (malina, koncentrat jabuke i kupina), žitarica (kukuruz i pšenica) i industrijskog bilja (soja i suncokret), kao i živine i ovaca.

Ali dokle god se odnos države ne promeni, i organska proizvodnja u Srbiji će ostati egzotika i posao za “zaluđenike“. Procene su da takvih proizvođača kod nas danas ima oko 7.000 i da se u Srbiji na manje od jedan odsto poljoprivrednog zemljišta gaje organski proizvodi. U Austriji, zemlji koja je manja od Srbije a ima nešto malo veći broj stanovnika, taj broj je dvadeset odsto veći.

Brojke da je izvoz organskih proizvoda iz Srbije dostigao 27,5 miliona evra u 2018. godini, da su od 2010. do 2018. površine na kojima se uzgajaju organski proizvodi povećane sa 5.800 hektara na 19.200 hektara i da u Srbiji ima 534 sertifikovanih proizvođača (ostatak je u grupnoj sertifikaciji), mogu da ohrabruju, da nije sve uzaludno, ali ne i da zavaraju da je stanje dobro.

Zašto uopšte organska proizvodnja?

Prošlogodišnja analiza Instituta za prehrambenu tehnologiju i biohemiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu hemijskog sastava 11 vrsta povrća i šampinjona sa tri beogradske pijace utvrdila je da nema razlika u kvalitetu domaće organske i konvencionalne hrane, i to je uveliko poljuljalo ono malo “ugleda“ koji je organska proizvodnja stekla kod nas.

Pročitajte još:

Poslednji čas za pomoć: U januaru ostajemo bez restorana, kafića, klubova, čak i hotela?

Ocena Fiskalnog saveta: Najveći problem budžeta za 2021. subvencije i plate, pohvalna velika izdvajanja za javne investicije

Međutim, treba istaći dve stvari, ta analiza se ne bavi dugotrajnim uticajem hemijskih ostataka konvencionalne proizvodnje u dozvoljenim granicama u hrani, kao ni stvarnim troškom konvencionalne proizvodnje po životnu okolinu, zdravlje ljudi, a samim tim i celo društvo.

Iako to možda ne zvuči logično, pored toga što organska proizvodnja daje zdravstveno bezbednu hranu, ona je ekološki značajno jeftinija.

Britanci su još 1996. godine izračunali da je cena lečenja ljudi zbog loše hrane i zagađenja od poljoprivrede iznosila 2,34 milijarde funti, odnosno 208 funti po hektaru obradive površine. Pojava BSE, čuvene “bolesti ludih krava“, koštala je četiri i po milijarde funti, pritom ne računajući emocionalne i fizičke traume obolelih ljudi i njihovih porodica.

Ili jedan podatak iz SAD, iz jednog istraživanja Instituta “Rodejl”, gde kažu da kada bi samo 10.000 farmi srednje veličine prešlo na organsku proizvodnju, to bi ostavilo u zemlji toliko ugljen-dioksida kao kada bi se sa puteva sklonilo 1,17 miliona automobila.

Razmislite malo o tome sledeći put kada budete pomislili da je dvadeset ili trideset odsto više za neki organski proizvod “prosto previše“.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi