„Ko jednom proba crnu, na bele se više ne vraća“ (FOTO+VIDEO)
03.10.2024 | 19:05
Uzgajivači srpske moravke nemaju dvojbe oko toga čije je meso najkvalitetnije, samo treba strpljenja da stasa
Copyright AgroTV
Svinja moravka je, uz šumadinku i resavku jedna od tri najpoznatije autohtone rase u Srbiji (ako ne računamo i mađarsku mangulicu) kojoj je, i pored toga što ima veoma kvalitetno meso i izuzetno je otporna na bolesti, jedno vreme pretilo istrebljenje usled nedostatka uzgajivača opredeljenih za profitabilnije uvozne rase.
To više nije slučaj, proizvođača sada ima a biće ih sve više jer meso moravke je veoma cenjeno među znalcima i postiće od 30 do 100 veću cenu od one koja se plaća za sirovo meso ili prerađevine, kaže emisija specijalizovanog poljoprivrednog kanala i portala AgroTV.
– To je najkvalitetnija domaća svinja i ko jednom proba moravku više se ne vraća na belu svinju. Sam treba biti strpljiv i sačekati 10 do 12 meseci da stasaju, jer to kod njih ide sporije – ističe Vladimir Pavlović iz cela Kremna kod Užica, koji je uspešno spojio turizam i svinjarstvo.
Sa njime se u potpunosti slaže Đuro Karnjež koji, između ostalog, gaji ove svinje u selu Rakovica na Fruškoj Gori.
– Razmišljali smo prvo o mangulici, ali smo se onda raspitali i saznali da moravka ima bolje osobine u skoro svakom pogledu, i što se tiče kvaliteta mesa i što se tiče ranostastnosti – napominje Karnjež.
Laka za uzgoj, „teška“ na ceni
Svoj izbor moravke Pavlović, osim toga da je domaća sorta, objašnjava time da se pokazala otporna na hladnoću, i da može da se jednostavno hrani.
– One vole dosta zelene mase, tako da ih ni ne hranimo koncentratom, koji inače sadrže aditive pa i antibiotike, već miksom žitarica i lucerke – objašnjava ovaj uzgajivač.
Karnjež ističe moravka nije nije zahtevna ni po pitanju smeštaja, kao bele svinje, i da praktično brine sama o sebi.
– Ne treba joj neko posebno sklonište, niti svinjac. Dovoljno je, kao što se ovde vidi, samo jedan zaklon od vetra i od kiše, i da dobija hranu i vodu. Ne treba mnogo posete veterinara a sama se, uglavnom, u šumi i oprasi i dovede prasiće – kaže Đuro.
Zamalo da nam nestane
Moravka ime duguje mestu nastanka, dolini istoimene reke, je prepoznatljiva po crnoj boji, po čemu je jednaka i u Srbiji poznatijoj mangulici. Nastala je sredinom 19. veka „divljim“ ukrštanjem domaće šumadinke, mangulice i iz Engleske uvezenog berkšira.
Ova kombinacija donela je veću plodnost, brže stasanje i veći broj prasadi sa izuzetno kvalitetnim mesom. Zbog toga je tokom 19. i početkom 20. veka, bila jedan od glavnih srpskih izvoznih brendova. Međutim, dolazak stranih rasa koje mnogo brže stasaju, potisnuta je iz srpskih obora.
Danas, uz pomoć dodatnih državnih subvencija i veće svesti o potrebi autohtonosti, raste i interesovanja domaćih svinjara za njen uzgoj.
Ali, i pored svega ovoga moravkin glavni adut nije „jeftino“ održavanje već kvalitet mesa koje daje i koji uzgoj čini isplativim.
– Naravno da se isplati, samo treba biti uporan i raditi bukvalno na svakom segmentu posla, kad je kiša i sneg, doći i obići, treba voleti, jednostavno. Jeste da treba sedam do osam kilograma hrane za kilgoram prirasta ali se na mesnim prerađevinama naplati i duplo više od onoga što se dobija od belih svinja – naglašava Vladimir.
To ilustruje time da je kod njega „na pragu“ cena pečenice 3.200 dinara, suvog mesa 2.200 a kobasice koju pravi od mesa moravke i takođe autohtonog gatačkog goveda – 2.000 dinara.
Znači „matematika“ postoji i kod autohtonih rasa a njihovo održavanje doprinosi očuvanju genetske raznovrsnosti i podržava lokalnu ekonomiju i tradiciju.
Uz podršku države i sve veću svest potrošača o prednostima domaćih proizvoda, uzgajivači moravke imaju priliku da razviju održivo i profitabilno poslovanje, što otvara nove mogućnosti za ruralni razvoj i očuvanje kulturnog nasleđa Srbije, ističe se u prilogu AgroTV.
I za kraj, poruka Vladimira Pavlovića koja kaže da „dok smo jeli crne svinje nismo imali ni pritisak ni šećer niti druge savremene bolesti“ i to je, što kažu, „pametnom dosta“.
BONUS VIDEO