Srpske zablude o rakiji: Kako Nemca naučiti da pije šljivovicu

Naša prva velika zabluda je to što mislimo da ceo svet samo čeka da proba srpsku rakiju, kažu za 24sedam neki od najboljih proizvođača rakije. Ne samo što to nije slučaj, ističu oni, nego ni Srbija nema mnogo kvalitetne rakije da ponudi.

U Srbiji oko 600 registrovanih proizvođača napravi 34 miliona tona rakije godišnje. Od te pozamašne količine, koja je u 2019. godini narasla za gotovo četvrtinu u odnosu na prethodnu, izveze se samo 10 odsto. Zašto je to tako?

Problem sa srpskim izvozom je što rakiju i dalje konzumira uglavnom naša iseljenička populacija.

Nema rakije od 300 dinara

Po pitanju minimalne cene litra žestokog pića, a da može da se zaista nazove rakijom, proizvođači su složni.

– Ako možemo da odredimo najnižu cenu, koja zavisi od mnogo faktora, mislim da boca prave rakije ne može biti na rafu u prodavnici, a da joj cena bude manja od 1.000 dinara za standardni kvalitet, a 2.500 do 3.000 dinara za premijum rakije – kaže Bogdanović.

Tomašević se slaže sa ovim i precizira da se od 100 kilograma šljive dobije 12 litara rakije koja sa troškovima obrade, pečenje, ambalaže ne može biti “ni na pijaci“ po ceni manjoj od 500 dinara po litru.

– Dugačak je put do toga da jednog Nemca ili Amerikanca naučimo uživanju u dobroj rakiji, ili u tome da shvati da je to piće u rangu francuskog konjaka ili škotskog singl malt viskija. Za to treba ozbiljan rad i države i proizvođača – kaže Ivan Bogdanović, direktor užičke distilerije “RB Global”, proizvođača brenda “Stara sokolova”.

Na našu veliku žalost, dodaje on, Nemci šljivovicu, na koju smo mi posebno ponosni i koje najviše imamo, doživljavaju kao najnekvalitetniju rakiju.

-To je posledica toga što smo im decenijama ranije prodavali nekakvu rinfuznu rakiju po ceni od evro, dva. Sada je veoma teško promeniti imidž i uveriti ih da je to premijum proizvod – ističe Bogdanović.

Pročitajte još: Dobre vesti poljoprivrednicima: Svetska banka agraru spremila 50 miliona dolara

Kada je izvoz poljoprivrede u pitanju, u Srbiji su oči obično uprte ka istoku. Na tržište Rusije ili u novije vreme Kine, gleda se kao na spasonosno rešenje. Međutim, Vukosav Tomašević iz prijepoljske distilerije “Braća Tomašević”, poznate po brendu “Ognjena”, kaže da to nema svrhe, barem što se rakije tiče.

– Velika većina Rusa ili Kineza čak ni ne zna za rakiju, a kamoli srpsku. Piju je samo u srednjoj Evropi i na Balkanu. Zbog toga bi država morala da vodi kampanju za upoznavanjem sa srpskim proizvodima – smatra Tomašević.

Sa neprepoznatljivošću ide i “problem” cene. Ona je, ističe za 24sedam, Aleksandar Bogunović, sekretar Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju u PKS, mnogo veća u odnosu na votku, džin ili viski.

– Naša rakija mora da bude skuplja iz prostog razloga što se pravi od kvalitetnog voća dok su ta zapadna pića destilati žitarica, a votka se pravi od svega i svačega – kaže Bogunović.

Na stranim tržištima se tako ponavlja ono što su neki naši proizvođači već videli kod kuće. Doduše, pre 25 godina.

– Tada su ljudi govorili mom ocu da ne može “brlja” da košta koliko i viski. Ne samo da može, nego bi trebalo i više, jer je u svakom pogledu kvalitetnije piće – naglašava Bogdanović.

Ali zato je u Srbiji “domaća” sve traženija

Za razliku od sveta, koji bi tek trebalo da se upozna sa srpskom rakijom, popularnost ovog žestokog pića kod kuće je u velikom porastu u poslednjih nekoliko godina. Došlo je vreme, rekli bismo konačno, da rakija dominira čak i na tržištu premijum pića, na kome je do pre deset godina bio neprikosnoven viski, i to ne baš najkvalitetniji.

Rizik degustacije

Pojedini proizvođači pokušavaju i sa učešćem na takmičenjima proizvođača alkoholnih pića, ali to je “mač sa dve oštrice”.

– Svaka degustacija je rizik, pogotovo sa novim proizvodom. Treba da vam da ocenu neko ko ne poznaje takvo piće, a od toga vam posle mnogo zavisi – kaže Ivan Bogdanović.

– Glavni faktor je, svakako, poboljšanje kvaliteta u poslednjih pet godina. Više ne prolazi način “tako je moj deda radio”. Sada svi vodeći proizvođači primenjuju savremene tehnologije i modernu opremu – kaže Bogdanović.

Tek na to dođe medijska scena koja je doprinela popularnosti, kao i podizanje svesti o nacionalnom proizvodu.

– Nemamo mnogo stvari s kojima bismo mogli da se pohvalimo da “radimo najbolje na svetu“. Tu je Novak Đoković i tu je srpska rakija – rekao je Bogdanović.

Međutim, i ovde ima problema, ali druge vrste.

– Ljudi dosta prave kod kuće, za sebe, i to je u redu. Ali, ogromna proizvodnja i za trgovinu je u sivoj zoni. Tvrdim da se proda više rakije na crno nego legalno. I to ne samo od “kućnih” proizvođača. Kada dođete i u skupe restorane u Beogradu za rakiju iz ponude će vam reći da je “domaća”, a ne ko je tačno proizvođač – kaže Tomašević, koji je i u upravi udruženja “Srpska rakija”.

Procena Udruženja je da se u ugostiteljstvu, koje je inače mnogo veći potrošač alkoholnih pića od sektora stanovništva, 80 odsto rakije prodaje se “na crno“. Država tako gubi 200 do 250 miliona evra prihoda od akciza i PDV-a godišnje.

Ni s onom rakijom koja stiže na rafove situacije nije skroz čista. Rakija u prodavnice stiže legalno ali tu je problem druge vrste, lažno deklarisanje.

– U Srbiji legalno i bez mnogo kontrole možete da kupite vagon rafinisanog 95-postotnog alkohola od žitarica. Taj alkohol pomešate sa zaslađivačem i, recimo, “ukusom dunje” i za jedan evro po litru dobijete nešto što lažno deklarišete kao “rakiju od dunje”. A to, sve sa slikom dunje na etiketi, prodate po pet puta većoj ceni – ističe naš sagovornik.

I rakija mora da se reklamira

Ako želimo da naša rakija ponovi uspeh sa domaćeg terena potrebno je dosta “dodatnog” rada, kažu proizvođači. Država je uvela standarde proizvodnje, postoji i kontrola tako da se tu kvalitet generalno pomerio naviše.

Pročitajte još: Japanci uživaju u srpskom prokupcu, ali ne samo u njemu

Ali potreban je ozbiljan rad na promociji i marketingu u svetu a tu proizvođači ne mogu sami. Vukosav Tomašević kaže da za pojavljivanje na nekom evropskom sajmu proizvođaču treba 5.000 evra, a da bi pomoć države morala da bude bolja.

Aleksandar Bogunović kaže da je PKS pomogao proizvođače da se prošle godine pojave na ProVine sajmu u Diseldorfu i Šangaju, a da je ovogodišnju prezentaciju i na skupu “Spirit of rakia” u Trstu poremetila korona.

Potrebno je i više raditi da dobijemo zaštićeno ime “srpska šljivovica“ ili slično, jer šljivovicu kao rakiju ne možemo zaštititi pod imenom pod kojim se proizvodi u mnogim zemljama u ovom delu Evrope. Ali, onda bi trebalo dokazati posebnost sorti ili tehnologije, da bi se to opravdalo.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi