MOJ BEOGRAD Ana Ristović: Detinjstvo me asocira na mlečni restoran „Zdravljak“ i na pokušaje učenja baleta

25.10.2020

19:30 >> 15:14

0

Pesnikinja je za 24sedam govorila o detinjstvu u Beogradu, provedenom vremenu u srednjoj školi i tadašnjoj pesničkoj sceni.

MOJ BEOGRAD Ana Ristović: Detinjstvo me asocira na mlečni restoran „Zdravljak“ i na pokušaje učenja baleta
Facebook/Ana Ristović

Jedna od vodećih pesnikinja svoje generacije i autentičan glas savremene srpske poezije, Ana Ristović, sredinom devedesetih godina stupila je na književnu scenu, a njen doprinos srpskom pesništvu ogleda se u devet zbirki poezije i značajnim priznanjima: „Brankovom nagradom“, nagradom „Milica Stojadinović Srpkinja“, nagradom „Branko Miljković“, nagradom Sajma knjiga u Igalu, nemačkom „Hubert Burda“ nagradom. Za ukupan doprinos srpskoj poeziji uručene su joj „Disova“ i nagrada „Desanka Maksimović“, čija je najmlađa dobitnica. Pesnikinja je za 24sedam govorila o detinjstvu u Beogradu, provedenom vremenu u srednjoj školi i tadašnjoj pesničkoj sceni.

Detinjstvo u Beogradu me asocira na Zemun, hotel Jugoslavija, Dunavski kej na kojem učim da vozim bicikl, pa peške sa dedom do centra Zemuna i Magistratskog trga gde je mlečni restoran “Zdravljak” (više ga, nažalost, odavno nema) i gde jedva čekam da pojedem ogromnu krofnu posutu prah-šećerom, pokušaji učenja baleta u baletskoj školi ,,Pinokio”, osnovna škola “Žarko Zrenjanin”, đačke sveske u kojima na časovima srpskog pišemo “Deset rečenica o drugu Titu” i lepimo njegove fotografije, pa kako se sa najboljom drugaricom Natašom igram rata sa dečacima iz komšiluka i kako se jurimo na biciklama, Zadarska ulica (ni ona se više od nedavno tako ne zove!), kod Kosančićevog venca, gde je živela tetka Nađa kod koje je bilo tako slatko otići “na spavanje”, pa bismo puštale ploče argentinskog tanga, a ja glumila da znam da plešem.

Facebook/Ana Ristović

Još u srednjoj školi počelo se sa izlascima u SKC – znali smo posle časova u školi da skoknemo do bašte u SKC-u gde bi već počinjao neki koncert, i tamo pokušavali da se provučemo, gledajući starije, onda u KST, potom na Akademiju, ali i u “fensi” diskoteke kao što je bila “Zvezda”, u to vreme baš preko puta Akademije kao neka vrsta i muzičkog i estetskog kontrasta, a kasnije na Kalemegdanu, pa u diskoteku “Arhaik” na Rubarskom fakultetu. Sećam se koncerta EKV-a u Domu omladine, pa konceta “Film”-a na Dunavskom keju, “Haustora” i “Električnog orgazma” u SKC-u. Studentski dani su bili dani demonstracija, ratova u Jugoslaviji, mnogi iz moje generacije koji su upisali fakultet početkom devedesetih otišli su iz zemlje, u Švedsku, Kanadu, Ameriku, nosili smo u ustima gorak ukus onoga što se dešava.

Moja pesnička generacija je počela da objavljuje prve pesničke zbirke upravo devedesetih godina, kada nam je u Beogradu to omogućavala pre svega Književna omladina Srbije i pesnička edicija “Pegaz” sa svojim konkursima za prvu knjigu. Ona je iznedrila čitavu plejadu novih pesnika, koji danas spadaju u najznačajnija imena srpske književnosti. Intenzivnom književnom životu doprinosili su i časopisi, i ti si, kao mlad pesnik, osećao slatku strepnju kada pošalješ nekoliko pesama u, npr. “Književnu reč” (kasnije “Reč”) i čekaš da ti odgovori urednik i eventualno ih objavi. Tu je, naravno, bio i čitav niz drugih književnih časopisa, treba pomenuti odličnu i “Književnu kritiku” koja je omogućavala redovno vrednovanje onoga što se piše.

Možda ću izgovoriti frazu koju su mnogi već ponovili, ali simbol Beograda za mene je njegov duh, koji istrajava, uprkos neprestanim rušenjima i narušavanjima njegovog izgleda.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi