Međunarodni praznik rada: Gde su danas radnička prava unutar angažmana moderne levice?

Prvi maj, poznat kao Međunarodni praznik rada, tradicionalno se obeležava širom sveta kao dan posvećen borbi za radnička prava, koju su radnici u Čikagu započeli štrajkom 1886. godine.

Ovaj datum je simbolizovao početak globalne radničke solidarnosti, težnje za pravednijim radnim uslovima, i bio je srž radničkog pokreta i njegove borbe za socijalnu pravdu. Kroz godine, Prvi maj se transformisao iz dana demonstracija i protesta u široko prihvaćeni praznik koji slavi dostignuća radničke klase, ali i podseća na neprekidnu borbu za prava radnika.

U savremenom kontekstu, međutim, često se postavlja pitanje šta je ostalo od te borbe i kakav je identitet moderne levice, koja se sve više čini distanciranom od klasičnih socijalističkih i radničkih vrednosti. 

U mnogim delovima sveta, političke stranke koje sebe identifikuju kao levičarske sve više se fokusiraju na rodna, identitetska, migrantska i ekološka pitanja, dok teme kao što su radnička prava, ekonomski egalitarizam i antikapitalistička borba gube na značaju ili su reinterpretirane.

Tim povodom za naš portal govorio je politički analitičar Vladimir Dobrosavljević. 

24sedam/Goran Sivački

 

 

Kako procenjujete trenutni status i ulogu radničkih prava unutar angažmana moderne levice?

Savremenu epohu, kao I svu složenost i kompleksnost društvenih struktura, procesa I fenomena, teško da je moguće opisivati pojmovima I kategorijama karakterističnim za XIX vek. Današnja drušva su daleko raslojenija nego tadašnja, tako da se teško  može govoriti o dominantnim klasama u ekonomsko-socijalno smislu, već pre o većem broju društvenih slojeva. Ono što se nekada nazivalo radničkom klasom, danas pre može da se definiše fluidnijim sociološkim terminima poput ’’plave kragne’’ ili ’’proizvodni radnici’’, naročito na prostorima uticaja zapadne civilizacije.

Još početkom treće tehnološke ili digitalne revolucije, dakle povećanjem automatizacije i robotizovanja u procesu proizvodnje, počeo je da opada broj pripadnika ovog sloja u ekonomski razvijenijim društvima. Takođe, fleksibilizacijom tržišta rada, fizički najzahtevnije i obično najslabije plaćene poslove počeli su da preuzimaju migranti I doseljenici, obično iz zemalja trećeg sveta ili nerazvijenih država često ugroženih vojnim sukobima ili nedemokratskim režimima, koji u nameri da se izbore za srećniji i lepši život za sebe i svoje najbliže najčešće nisu bili u mogućnosti da biraju ono šta će da rade u novim sredinama za koje su se opredelili. Time su, ne svojom krivicom, narušili socijalni kompromis koji je postojao u tzv. ’državama blagostanja, uspostavljen između države, poslodavaca i radnika, kroz neprijavljeni rad i obaranja cene rada.  Na kraju, ali ne i najmanje važno, kroz proces globalizacije otpočela je permanentna alokacija kapitala u traganju za povoljnijim uslovima proizvodnje, kako bi se maksimalizovao profit, a minimalizovali troškovi, čime se povećava nesigurnost u vezi sa očuvanjem radnih mesta i prava na zaposlenost.

Sve ovo predstavlja dramatične izazove za proizvodne radnike u savremenom svetu i reflektuje nepovoljne trendove po njihovu budućnost.

Da li mislite da je ideja socijalizma i dalje relevantna u 21. veku, i ako jeste, na koji način?

Klasičan socijalizam sa svojom etatističkom i donekle planskom privredom teško da bi mogao biti konkurentan u savremenim tržišnim tokovima. Razlog je u njegovoj neefikasnosti i usporenoj prilagodljivosti eksternim faktorima, koji utiču na stvaranje nepovoljnog ekonomskog ambijenta. Uostalom, sve vodeće socijalističke I socijaldemokratske partije na Zapadu su, odmah po završetku prethodnog hladnog rata, napustile kao svoje programske ciljeve podržavljenje strateških privrednih subjekata i okrenule se ka konceptu socijalno odgovorne tržišne utakmice. Sem u pojedinim delovima radikalnijih krugova na levici, pre svega iz onih koje baštine ’’zelenu agendu’’, socijalizam kao rešenje za društvenu nejednakost je u potpunosti marginalizovan.

Sa druge strane, seobom krupnog kapitala u manje razvijene sredine, sa jeftinijom radnom snagom, slabijim radničkim organizovanjem, te nepovoljnijim uslovima rada i lošom normativom koja reguliše ovu oblast, stvara se ambijent u kojem bi neke od socijalističkih ideja mogle ponovo da budu rehabilitovane. Pogotovu one koje se odnose na afirmaciju ljudskog dostojanstva u procesu proizvodnje i jednakost pred zakonom. Gde god postoji raslojavanje na ekstremno bogatu i privilegovanu manjinu u odnosu na pauperizovanu I poniženu većinu, socijalističke ideje uvek imaju prostor da procvetaju.

24sedam/Goran Sivački

 

Da li i na koji način moderna levica može da obnovi svoj angažman i kredibilitet među radničkom klasom koja se sve više okreće desničarskim populističkim pokretima?

Najbolji primer za navedenu tezu bili su američki predsednički izbori iz 2016. Tada su se ’’plave kragne’’, koje su tradicionalna izborna baza demokrata, okrenule republikanskom kandidatu. Razlog za to je što su demokrate marginalizovale svoje tradicionalne ciljeve o poboljšanju uslova rada, socijalnoj brizi, kao i široko dostupnom i funkcionalnom školstvu i zdravstvu, a okrenule se tzv. ’inkluzivnoj politici’ prema migrantima, afirmativnoj akciji prema manjinama, džender ideologiji, woke I cancel kulturi. Samim tim, oni su prestali da komuniciraju sa vrednostima, strahovima i prioritetima svojih starih birača iz industrijskih država, koje su činili pretežno doseljenici iz Evrope, poput Iraca, Nemaca, Italijana, Poljaka, Grka. To su iskoristili republikanci i programskim porukama namenjenim upravo ovim slojevima omogućili pobedu svom kandidatu.

Inače, i savremena levica, kao i desnica, najveći izazov ima u globalizovanom korporativnom kapitalizmu. Potpuno otuđen od bilo kakvih kolektivnih identitetskih vrednosti, sa težnjom ka sve većoj deregulaciji i monopolizaciji svoje pozicije (gde nekoliko korporacija i investicionih fondova poseduje kapital veći od bogatstva 4/5 država na planeti, a pritom su vlasnici vodećih konkurentskih firmi u većini privrednih grana), uz sve veći državni intervencionizam kao podrška njihovom hazardnom poslovanju (što se najbolje videlo prilikom sanacije efekata globalne ekonomske krize iz 2008), on danas predstavlja potpunu suprotnost tradicionalnom pojmu tržišne privrede ili liberalnog kapitalizma. Reč je o simbiotičkom odnosu poslovnih, političkih, bezbednosnih i intelektualnih manjina, sa enormnom koncentracijom moći i bogatstva, čiji je jedini cilj neograničena pohlepa i svođenje ljudske egzistencije, isključivo na ekonomsku sferu.

Svoje odgovore na izazove globalizovanog korporativnog kapitalizma, sa svoje strane trebalo bi da daju savremena levica i desnica, koje i dalje pretenduju da su im prioritet ideološke vrednosti.

Za razliku od država u kojima je uticaj kolektivnog Zapada dominantan, levica, npr. u Latinskoj Americi, poslednjih decenija neguje drugačiji diskurs i sveopšte je prisutnija. Da li je taj pravac možda odgovor za leve ideje na globalu?

Latinska Amerika ima tradiciju jake suverenističke levice, kroz antikolonijalnu borbu, zatim emancipacije starosedelačkog stanovništva, te socijalnu borbu i agrarnu reformu. Na nju su uticale ideje socijalizma, ali i katolička teologija oslobođenja, specifična za ovaj kontinent. Takođe, alter i anti globalistička levica je najbolje ukorenjena na ovim prostorima, što se pokazalo i Manifestom iz Porto Alegra iz 2005. Očito da se najkreativniji odgovori sa levice na protivurečnosti globalnih procesa i struktura danas upravo formulišu u Južnoj Americi, te kao takvi predstavljaju inspiraciju na planetarnom nivou. Uostalom, dovoljno je sagledati fenomen popularnosti Potkomandanta Markosa, bivšeg lidera domorodačke militantne organizacije, Zapatističke vojske nacionalnog oslobođenja, u meksičkoj saveznoj državi Čijapas, koji je bio u statusu globalnog selebritija, pa razumeti potencijale ideološkog uticaja sa ovih prostora.

 

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi