Rade Šerbedžija, ekskluzivno za 24sedam: „Život je lep jer je dar“
"Neko sam kome nije svejedno da li je neki čovek nesrećan, ko bi učinio sve što može da bar malo pomogne u građenju boljeg sveta", kaže nam umetnik
Znamo ga sa pozorišne scene, gledamo ga na velikom platnu i na malim ekranima. Ovoga puta prekidamo ga u ulozi glumca, u ulozi pisca, u ulozi muzičara, i dodeljujemo mu ulogu sagovornika 24sedam.
Od ovog razgovora ne pravimo predstavu, jer se posle Radetove predstave ne nastavlja teatar, već pravi život, a on je za njega:
- Sam po sebi lep, jer je plus, jer je dobitak, jer si jedna od onih oplođenih ćelija koja je dobila na lutriji. Zamisli da je milion njih pored tebe propalo... I kada samo pomisliš na tu slučajnost tvog rođenja, onda je sve tako suvišno, svi nesporazumi, sve tenzije, i čovek jednostavno ne treba da ima vremena za takve stvari. Zbog te naše slučajnosti moramo biti zahvalni.
Pročitajte još:
Una Divić
Ali zašto to nismo, sve dok nam se ne dogodi nešto loše?
- Zato što je to u ljudskoj prirodi. Vrlo su retki ljudi potpuno ispravni, potpuno tačni, humani, blagi. U prirodi čoveka je toliko toga. To šta nam je Bog dao, taj mozak koji se razvio do neslućenih mogućnosti, čisto je čudo. Ali je problem što u našim moždanim vijugama postoji nešto što čoveka čini životinjom. Jer ipak mi i jesmo životinje, pripitomljene, ali samim tim što smo postali humani i razumni, što znamo da govorimo, razmišljamo i kreiramo, postali smo najopasnije životinje. Tako da s jedne strane imamo život gde smo svi jednaki, a ipak toliko različiti. A onda, dok čitaš o strašnim zlodelima koja je čovek u stanju da učini, pitaš se kako bilo ko može tako nešto da uradi. Tako je malo mesta na ovom svetu gde čovek može biti spokojan. Zato je, ipak, život lep, jer je dar.
I voli ga više od svega, i privatno uživa u stvarima koje nemaju mnogo veze s teatrom i filmom.
- Volim život više od svega. Mnogo sam okrenut svojoj familiji, ženi, deci, rođacima, prijateljima... Volim druženje i sport. Bio sam i baraba, voleo sam kafane, ali sam prestao u njih da idem kada mi je moja Lenka rekla: „Idi, Rade, u kafanu“. Ona je jedna velika mudrica - tumači nam Šerbedžija.
Promo/Branko Miloradović
Iako razgovor vodimo u jednoj od njih, kafanu ostavljamo iza nas i nastavljamo dalje, a ispred Radeta je, kako on kaže, stalna borba:
- Za pravdu, za bolji život, za ravnopravnost. Neko sam kome nije svejedno da li je neki čovek nesrećan, ko bi učinio sve što može da bar malo pomogne u građenju boljeg sveta.
Što i čini u radu sa svojim studentima, koje pre svega uči dobroti.
- Malo je toga što možete naučiti mlade glumce. Tehničke stvari ih mogu naučiti za 15 dana. Kako da dišu, kako da montiraju brže rečenice, kako da postanu vlasnici svog izraza... Kako da se okrenu sebi, da vide ko su. Da osete svoju slobodu i svoju moć, jer svako od njih može biti Robert de Niro. Samo ako to shvate, svaki mladi glumac ili glumica mogu postati čudesni. I to je ono što ih mogu brzo naučiti. A ono što ih ne mogu naučiti, mogu im pokazati, taj put kojim bi trebalo ići, a to je da pre svega budu razumni, dobri ljudi, pošteni. I samim tim je sve lakše, a drugi će vas voleti, i više će voleti i vašu umetnost.
Promo/Branko Miloradović
Nije želeo da postane glumac, a postao je, i to kakav! Holivud ga nikada nije privlačio, ali je do njega stigao, i to na velikom platnu. U čemu je caka?
- Često kažem da one ljude koji suviše ne pritiskaju sudbinu i želju za srećom, sreća češće stigne. Kad nešto silno želiš, onako do bezumlja, postaješ užasno ambiciozan, s jedne strane, a s druge strane nepravedno preskačeš stvari, nisi ti taj koji odlučuje o tome, odlučuju drugi koji te gledaju, a onda odluči, na koncu konca, i j**ena sreća, ne samo u mom poslu, već u bilo kom.
Una Divić
I danas mu je, kaže nam, život lep, jer od njega ne traži mnogo.
- Imam divnu decu, unuke, prijatelje i sjajnu publiku, baš sam srećan čovek, šta ćeš više.
Valjda je zbog toga prihvatio ulogu u filmu „Život je lep“.
- „Život je lep“ me podseća na božanstveni film koji sam radio sa rediteljem Borom Draškovićem, a glavne uloge smo igrali Dragan Nikolić, Sonja Savić i ja. Bila je tu cela plejada najvećih glumaca tadašnje velike zemlje. Od Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića, Pavla Vujisića, svi su igrali u tom filmu. Možda je to bio poslednji veliki jugoslovenski film koji kao da je predosećao raspad Jugoslavije.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari