Mrtvi leže po autobusu, ljudi počinju da beže, hoću i ja, ali... Naša paraolimpijka opisala strahotu koja joj je okrenula život! (VIDEO)

Zabolela su me leđa pri buđenju, uobičajena situacija, i već sam bio spreman da se u mislima prepustim samosažaljenju i kuknjavi što je bol tu, ali mi je umesto toga kroz glavu prošla priča Nade Matić.

Naša velika šampionka, žena koja nam je sa Paraolimpijskih igara donela srebrnu medalju u stonom tenisu, ekskluzivno za 24sedam pričala je o svom životu.

Životu koji nije ni započela kako treba, a već je bio promenjen. Zauvek promenjen. Stopirani su svi njeni budući koraci kroz taj život i kao devojčurak od nepunih 15 godina morala je da krene u novi i potpuno drugačiji život.

Život osobe sa invaliditetom. Život borca. Velikog borca. Krenula je i, već sada možemo da kažemo, "razvalila" je taj novi život. A razvalila je i nas koji smo razgovarali sa takvom osobom i borili se sa emocijama koje su iznutra pritiskale grudi do pucanja.

Da li je neko pomenuo da su ga zabolela leđa nešto ranije? Nije. Neće. Nema pravo da se požali na to!

Ovo je priča Nade Matić koja od samog svog početka pa do kraja proizvodi knedlu u grlu, ali i tera da shvatite i naučite mnoge važne lekcije. Ovo je priča istinske šampionke. Koliko u stonom tenisu, toliko i na životnom putu.

PREKINUT PUT ZA CRNU GORU

- Prilikom bombardovanja na Kosovu 1999. godine bila sam u autobusu koji je išao na relaciji Peć - Kula - Rožaje. Tada je trebalo da sa mamom idem za Crnu Goru. I tad su NATO bombarderi bacali kasetne bombe - počinje Nada svoju ispovest za 24sedam.

Ekipi portala polako se trnci šire telom, slutimo šta sledi...

- Policija, u stvari kontrola na carini, na granici sa Crnom Gorom, zaustavila je autobus, da pregleda dokumenta. I u tom momentu, samo što je policajac napravio prvi korak da uđe u autobus i pregleda dokumenta, čuo se neki... BUM! Detonacija...

Dok pokušavamo da svarimo šta upravo slušamo i dok se borimo sa suzama koje se nakupljaju u očima, Nada nastavlja.

- Kasetne bombe letele su svuda po nama. Bilo je dosta mrtvih po autobusu, napolju... Nisam znala ni da sam pogođena ni da nisam. Jednostavno, kad su ljudi počeli da beže, htela sam i ja. I onda vidim, ne mogu da ustanem.

 

ZNALA SAM ŠTA JE

Već prve misli koje su joj prošle kroz glavu ispostavile su se kao tačne.

- U tom momentu sam odmah znala šta je. Kičmena moždina... Jesam bila dete, nepunih 15 godina sam imala kad sam nastradala, ali znala sam šta je to.

Strašno... Nekako uspevam da izustim, da prekinem tešku tišinu koja se širila prostorijom, činilo se predugo.

- Jeste, jeste. Jako strašna priča, ali s obzirom na to da te život natera da ideš dalje, da se pomiriš sa tim što ti se desilo, što te je snašlo, izboriš se sa svim tim i kreneš dalje u neki drugi život. Ali, i taj život, vidite da je jako lep - obojiće na svoj način, uz prepoznatljiv osmeh, Nada celu prostoriju.

Ne sumnjamo, svesni smo da je potrebno mnogo, mnogo mentalne snage, pa se naglas pitamo da li je Nadi ikada prošla kroz glavu misao s kojom se svi srećemo i zbog nekih zaista banalnih stvari u životu - da li je moralo baš tako, da li je policajac morao da zaustavi autobus, da baš tako razarajuće budu eksplozije...

TAKO JE MORALO, NEGDE JE ZAPISANO

- Verovatno je da je to tako moralo, da je negde zapisano, da je to moja sudbina i sudbina drugih ljudi koji su bili u tom autobusu. Ali jednostavno iz svega toga treba izvući maksimum u datom momentu i krenuti dalje.

Usledili su za Nadu dugi dani, meseci, godine oporavka, kako same povrede, tako i psihe jedne devojčice koja je tek počela da upoznaje život, a sve što je znala je prekinuto u sekundi.

- Bilo je potrebno da prođu godine i godine. Mesec dana sam bila u Beogradu na operaciji, pa rehabilitaciji, a posle su me prebacili u Slankamen. Tamo sam bila pet godina. Imala sam veliku podršku roditelja, sestre, brata... Tu sam upoznala i svog supruga. I on je nastradao tako kao ja, u ratu, u Doboju. Verovatno je tako moralo da bude, da se nas dvoje tako upoznamo, da osnujemo porodicu i da živimo jedno za drugo i da dobijemo dete.

Kako nam je rekla u sportskom delu priče, koji ste mogli da pročitate na našem portalu, profesionalna karijera završena je osvajanjem srebrne medalje na Paraolimpijskim igrama u Parizu. Zanima nas šta su dalji planovi.

- Sada u početku ne planiram ništa. Jedino da se posvetim porodici, jer su oni trpeli sve moje izostanke, oni su se žrtvovali 21 godinu. Sad se moram njima posvetiti i biti njihova. A posle ćemo da vidimo šta ćemo.

NE POSTOJI "NE MOGU"

Ovako iskrenu, tešku priču, a opet ispunjenu divnim optimizmom i radošću življenja, moramo da završimo nekim savetom za ljude koji se nađu u sličnoj nevolji kao i naša šampionka.

- Nije lako izboriti se. Ali čovek treba da sedne i razmisli, pomiri se sa tim što ga je zadesilo. Treba dići glavu gore, izvući maksimum iz sebe i boriti se. Ja mislim da onda čovek uspe. Ali mora biti uporan. I uporan. I mora imati podršku, da li supružnika, da li roditelja, da li deteta... U svakom slučaju, upornost i istrajnost daju neki uspeh. "Ne mogu" kod nas ne postoji. U takvoj smo situaciji da za sve moraš da se izboriš sam, za sve što smo postigli velikom borbom i željom govori da kod nas to ne postoji.

Mi smo mnogo naučili iz ovog intervjua, nadamo se da će tako biti i sa našim čitaocima. A Nadi želimo svu sreću u novim izazovima koje će, sigurni smo, preći kao plitak potok. Takva je, jednostavno, Nada! I hvala joj što je takva!

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi