Životna priča srpskog ratnog hirurga: Dr Musić za samo par godina operisao 1.700 ljudi, bez ijednog fatalnog ishoda

14.09.2021

20:45

0

Autor: Ana Gligorijević

Moj lični rizik, moje znanje, moja rutina i Božja volja vodili su me u svakoj operaciji

Privatna arhiva

Prvi put otišao je u rat kada je imao samo 15 godina. Drugi rat ga je zatekao pred kraj radnog veka.

Život piše romane, a glavni akter ovog je lekar Đuro Musić.

Iako je imao samo 12 godina kada je počeo Drugi svetski rat, to ga nije sprečilo da stane u stroj narodnooslobodilačke vojske i kao petnaestogodišnjak doživi sve strahote rata.

Bilo je to sasvim normalno, a kako i ne bi kada je odrastao u ratnim vremenima.

– Bio sam okružen svojim vršnjacima sa kojima sam ispunjavao određene zadatke. Mladost nam je pomogla da lakše shvatimo ili ne shvatimo ratne okolnosti.

Nakon rata, priseća se, bilo je najnormalnije da ode na vojnu akademiju, u tenkovsko vojno učilište “Petar Drapšin”.

– Tamo sam, međutim, ostao samo godinu dana, jer sam se razboleo od pleuritisa. Na VMA, gde su me lečili, punktirali su mi grudni koš i izvadili dva i po litra vode. U sobi u kojoj sam bio, gde nas je bilo dosta, malo nas je preživelo. Kada sam, navodno, ozdravio, otpušten sam iz vojske kao privremeno nesposoban – navodi dr Musić.

Život je hteo da vojničku uniformu zameni belim mantilom.

Privatna arhiva

– Školovanje nastavljam u partizanskoj gimnaziji na Hvaru, a maturiram u Kotoru – kaže on.

Potom upisuje medicinu, a po završetku fakulteta, januara 1957. godine, vraća se u Herceg Novi i počinje da radi u Igalu.

– Medicinu sam izabrao jer mi je brat imao tuberkulozu i stalno sam brinuo o njemu, verujući da ću mu tako više pomoći. Ne znanjem, nego negom – priča lekar Đuro Musić.

Uporedo četiri godine volontira u vojnoj bolnici u Meljinama, gde je posebno zavoleo hirurgiju pored čuvenog doktora Viljema Golštajna koji ju je specijalizovao u vreme kada još nije bilo antibiotika.

Privatna arhiva

– Naučio me je da pri operaciji radim velike rezove, da stavljam što manje šavova kad šijem kožu i da sve sumnjive rane i operacije dreniram – kaže on.

Neko vreme je radio u Nikšiću, da bi ubrzo prešao u Podgoricu, gde ostaje do penzije 1994. godine.

Iako se čini kao kraj priče, jedan poziv promeniće mu život iz korena.

– U martu 1993, u vreme kada se razbuktao rat u Bosni, pozvao me dr Savo Bjelogrlić, da ako ikako mogu dođem na ispomoć u Nevesinje na nekoliko dana jer nemaju hirurga. Kako nikada nikoga nisam odbio, pristao sam, uzeo godišnji odmor i krenuo za Hercegovinu. Umesto par dana, ostao sam sedam godina prepričava dr Musić.

Privatna arhiva

Sudbina je htela da se ponovo nađe u ratu, ali sada kao lekar.

– U Nevesinju sam uvideo sav jad i bedu, muku ljutu svih građana i boraca u tim ratom izazvanim dešavanjima. Svakodnevne pogibije, ranjavanja, siromaštvo i beda vratili su me začas u muke iz Drugog svetskog rata koje sam preživeo – priseća se on.

Upravo to iskustvo iz prethodnog rata uticalo je da se dr Musić dobro snađe i kao ratni lekar u Hercegovini, gde je u ne baš sjajnim uslovima posao hirurga obavljao bez greške, a u tom slučaju greška je značila ljudski život manje.

– U Podgorici sam u normalnim okolnostima zbrinjavao teške ranjenike, a u Nevesinju su uslovi bili primitivni, u stvari, to je bila improvizacija svega. Bez lekara, bez anesteziologa, operaciona sala obična soba, a ranjenici samo pristižu… Moj lični rizik, moje znanje, moja rutina i Božja volja vodili su me u svakoj operaciji, i niti jedan ranjenik nije izgubio životnu bitku. Hvala Bogu na tome – navodi dr Musić.

Privatna arhiva

A samo za prve dve-tri godine rada u nevesinjskoj ratnoj bolnici obavio je više od 1.700 hirurških zahvata i nijedan nije imao fatalan ishod.

– Danas, posle više od dvadeset godina, prisećam se tih teških ranjenika koji su bili na granici između života i smrti i očajničke borbe za njihov spas. Samo onaj ko je doživeo i preživio rat zna da nema te bolesti koja tako munjevito, za sekundu, može da uništi čovečiji život kao što to može ratna rana – tvrdi doktor.

Sa tim narodom se, priča nam on, saživeo u toj velikoj nesreći i maksimalno se trudio da mu pomogne.

– To je narod cenio i svi su me zavoleli kao da sam im najrođeniji. Uvek su govorili  – dok si nam ti ovde, mi i naše familije smo sigurni. Pričali su mi da bi borci, kada bi pošli u akciju, pitali da li sam u Nevesinju – završava priču dr Musić.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Najčitanije vesti