Ispovest Barbare Bogdanović koja je, uprkos teškoj dijagnozi, postala majka: Priča o velikoj ljubavi, hrabrosti i požrtvovanosti

26.10.2021

20:30

0

Vukova mama se nada da će dobiti adekvatnu terapiju i da će jednog dana moći da vodi svog sina u školu, zoo-vrt i na utakmice

Ispovest Barbare Bogdanović koja je, uprkos teškoj dijagnozi, postala majka: Priča o velikoj ljubavi, hrabrosti i požrtvovanosti
Privatna arhiva/Barbara Bogdanović

U porodici Barbare Bogdanović i Srđana Veljkovića u Novom Sadu već su počele pripreme kako bi 25. novembra proslavili prvi rođendan njihovog dečaka Vuka, koji je dar i blagoslov. Ovo je priča o jednoj velikoj ljubavi, hrabrosti i požrtvovanosti.

Privatna arhiva/Barbara Bogdanović
 

Barbara Bogdanović rođena je 1991. godine u Vukovaru, upravo onda kada je na tim prostorima besneo rat. Život nje i njenih roditelja krenuo je nekim neželjenim putevima. Oca nije zapamtila, izgubila ga je kada je imala šest meseci. 

Usledio je jedan težak period za nju i njenu majku Željku. Kada je prohodala, primećena je izvesna nestabilnost i nespretnost u njenom hodu:

- Lekari koji su me tada pregledali postavili su nekoliko pogrešnih dijagnoza. Jedni su rekli da loše hodam i brzo se umaram "zbog lenjosti", a drugi da mi je jedna noga kraća od druge. Godine 2001. otišla sam na Institut za majku i dete, gde mi je dijagnostikovana spinalna mišićna atrofija, poznata kao SMA. Moj tip je 3, jedan od dva blaža oblika koja postoje.

Privatna arhiva/Barbara Bogdanović
 

Barbara se seća da je veoma često padala i nije mogla lako da ustane, kao ni da skače kao ostala deca:

- Nakon puberteta primetila sam da postajem sve slabija, i sada, kako vreme prolazi, postaje sve teže, jer je bolest progresivna. Sve manje toga mogu samostalno da uradim u odnosu na pre pet  ili deset godina.

Barbara se svemu prilagodila uz pomoć porodice i prijatelja koji su uvek bili uz nju, pa je tako upisala i studije prava, a veliku pomoć je imala od Dušana, koji joj je sve ove godine bio kao otac:

- Živela sam kao svaki drugi student, bez razlike u odnosu na ostale kolege. 

Onda je stigla i ljubav, a potom i Vuk, zbog čega je na čekanju jedan ispit koji Barbaru deli od zvanja diplomirani pravnik:

- Srđana i mene spojila je ljubav prema fudbalu, posebno prema engleskoj Premijer ligi. I danas uvek postoji među nama rivalitet, njega kao navijača Arsenala i mene kao pristalicu Mančester junajteda. 

Upoznali su se zahvaljujući Fejsbuk stranici "Engleski fudbal", počeli su da razmenjuju mišljenja, stavove i, posle kraćeg dopisivanja, Srđan je došao iz Alibunara u Novi Sad kako bi upoznao Barbaru:

- Od početka mi je bilo prijatno u njegovom društvu. Krajem septembra smo proslavili četiri godine naše veze. On je neko ko ne dozvolja da osetim nijednu prepreku, moja velika podrška i neko na koga uvek i za sve mogu da se oslonim. 

Od kada su počeli da žive zajedno, Barbara i Srđan su znali da žele bebu:

- Nismo mnogo razmišljali o mogućim posledicama, s obzirom na to da ni ja sebe ne doživljavam, a ni Srđan mene ne doživljava, kao nekog ko je bolestan, već da jedino imam tu poteškoću i da ne mogu da hodam. 

Ginekolog Vladimir Kljajević ju je i pre trudnoće ohrabrivao da bi jednog dana mogla da postane majka. Sve je bilo gotovo idealno do sedmog meseca trudnoće, kada je Barbara počela da oseća malaksalost, nesvesticu i povremeno je gubila vid:

- Doktor Ćetković, koji je izvanredno vodio moju trudnoću poslednjih meseci u bolnici Betanija i koji me je kasnije porodio, poslao me je kod interniste dr Rade Tešić, koja se zauzela za mene i omogućila mi razne preglede, kako bismo bili sigurni da ću sve moći da iznesem, s obzirom na to da su me upozoravali da je to visokorizična trudnoća po moj život. 

SMA je nasledna bolest i događa se kada se ukrste takozvani pokvareni geni i od majke i od oca, iako oboje mogu biti potpuno zdrave osobe. Zbog toga je Srđan u Beogradu radio test, koji je bio negativan. Uz to su uradili i prenatalni test i 99 odsto su sigurni da Vuk neće imati SMA.

Još jedan šok je usledio pred sam porođaj: Srđan je bio pozitivan na koronavirus. Na svu sreću, Barbara je bila negativna:

- U sali za porođaje dočekao me je fantastičan tim anasteziologa sa dr Borislavom Pujić koja je uz mene bila kao anđeo tokom carskog reza koji je urađen uz pomoć spinalne anastezije, što je u ovom delu Evrope retkost sa ovom mojom osnovnom bolešću.

Barbara i Srđan su beskrajno zahvalni svim zaposlenima u Betaniji koji su pažjivo brinuli o Vuku i njegovoj mami:

- Najteže nam je palo što je Srđan morao da bude u izolaciji još osam dana nakon mog povratka kući. Rođenje Vuka nismo mogli da proslavimo, a on nije smeo ni da nam se prilbliži bez pune zaštitne opreme.

Barbara kaže da joj je trenutno najteže, i fizički i psihički, to što ne može da uradi baš sve ono što mogu ostale majke sa svojom decom, iako joj Srđan ne dozvoljava da razmišlja na taj način, već na to gledaju kao na prolaznu prepreku.

- U Srbiji postoji lek koji je dostupan za mali broj obolelih, jer je veoma skup. Reč je o svotama koje premašuju 100.000 evra na godišnjem nivou. Pojedinim obolelima ti lekovi samo zaustavljaju progresiju, a drugima uspeju da povrate i izgubljene funkcije. Nažalost, ja nisam do sad dobila priliku da se lečim, mada se udruženje SMA Srbija zalaže za to da svi dobijemo terapiju. Verujem i nadam se da ću i ja jednom doći na red - kaže Barbara Bogdanović.

Sa osmehom na licu Barbara kaže da je Vuk veoma radoznala beba:

- Često Srđan i ja komentarišemo kako ćemo teško sa njim izaći na kraj ako ostane ovako živahan kada bude stariji. Drago mi je što se njegov temperament već sad pokazuje i što deluje da zna šta hoće. 

Vuk odaje utisak znatno starijeg deteta u odnosu na decu njegovog uzrasta:

- Njegov pedijatar ga zove "beba džin". Svaki dan je nov sa njim, uči sve više... Najviše voli da đuska uz muziku, a najmanje da spava. Poslednjih dana rastu mu zubi, pa većinu nestasluška i nervoze pripisujemo tome.

Barbara svakog dana nađe vremena da se posveti svojim interesovanjima:

- Volim fudbal i sport uopšte. Igram video-igre, a najviše vremena provodim čitajući. Uglavnom su to klasici i duhovite knjige Frederika Bakmana. Čitam i knjige vezane za medicinu i hirurgiju, ali od svega sam najviše fokusirana na Drugi svetski rat, konkretno na logor Aušvic. Želela bih da razumem sve te strašne događaje koji, kada se pogleda iz istorijske perspektive, i nisu bili tako davno.

Barbara i Srđan se nadaju da će svoja interesovanja, a naročito ljubav prema knjigama, uspeti da prenesu na Vuka. Pored toga, mama ima još jedan cilj:

- Sledeći cilj mi je da položim taj poslednji ispit koji mi je ostao. Želela bih da radim u oblasti sportskog ili pomorskog prava, nešto što je kod nas malo zastupljeno. Volela bih da se osetim korisnom, makar to bio posao koji je honoraran ili čak pro bono. Najviše od svega želim da započnem s nekom od terapija. Verujem da ću doću i ja na red, s nadom da ću jednog dana  moći da Vuka sama vodim u školu, zoo-vrt, na utakmicu...

Bonus video:

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti