Za manje smeća i više sreće

Istoričarka umetnosti po profesiji, a ekološka aktivistkinja po opredeljenju – Milja Vuković. Već nekoliko godina, puna entuzijazma, vodi inicijative „Divlji Beograd“ i „Za manje smeća i više sreće“, a često održava radionice i predavanja o tome kako možemo doprineti smanjenju zagađenja.

Na „Fejsbuku” već dve godine postoji grupa „Za manje smeća i više sreće – Zero waste & low impact Serbia“, koja broji oko 13.500 članova.

– Grupa je veoma dinamična i brzo raste. Mislim da se sve više ljudi interesuje za ekologiju, i to na direktan, konkretan način, želeći da lično doprinese promeni.

Na naše pitanje da li smo postali materijalisti, odnosno da kupujemo mnogo nepotrebnih stvari koje posle bacamo, Milja odgovara potvrdno, ali i navodi da zapravo ne poštujemo materiju:

– Nismo zahvalni, nemamo poštovanja. Mi ne koristimo, mi arčimo. Naši preci, koji su živeli s motom ,,ništa se ne baca’’, verovatno bi bili posramljeni pred našim ponašanjem: zaljubili smo se u jednokratne predmete ili one vrlo kratkoročne, i sve ih lako bacamo. Mislim da mnogi ljudi u stvari žele da smanje količinu otpada koju stvaraju, i sva sreća pa je ta promena moguća. Samo, to treba da zaista odlučimo i da u tom pravcu zakoračimo.

Milja kaže da treba da učimo od prirode:

– Najbolje i najviše o prirodi možemo da čujemo od same prirode, a to učenje možemo da počnemo, a dobro bi bilo da tako uradimo, već u gradu u kojem živimo: treba da posmatramo hrastove i platane, maslačke i detelinu, sojke i vetruške, kornjače i žabe, razne vrste pčela i leptira, treba da primetimo i osetimo kišu, maglu, oluje… Imamo šta da učimo od prirode. Njen pogled je uvek sveobuhvatan i dugoročan, a ne kratkoročan i sebičan.

Svako od nas može da smanji stepen zagađenja, a od Milje Vuković smo dobili nekoliko korisnih saveta:

– Kad je otpad u pitanju, odlučite se koje sve vrste otpada želite da redukujete (organski otpad, ambalažni, odeća, elektronski…), i krenite odatle. Odredite sebi na taj način neki cilj na čijem ostvarenju možete svakodnevno da radite. To je podsticajno. Reciklaži pristupite tek kad ste prethodno učinili napor da redukujete. Kada je ishrana u pitanju, jer ekološki uticaj ishrane je veliki, pokušajte da znatno smanjite količinu životinjskih proizvoda koje koristite i pokušajte da namirnice nabavljate u radnjama u svojoj okolini. Kad je transport u pitanju, dajte prednost, kad god možete, javnom prevozu, biciklu ili hodanju. Poštujte dragoceni život koji imate i gledajte kako da to poštovanje iskažete konkretnim delima. Meni se nekad čini da je ono što je zaista važno to da uskladimo naše akcije, naša dela sa onim što su naše vrednosti. Da prepoznamo šta nam je zaista važno i da sa time uskladimo svoj život.

Jedna od tema u okviru fejsbuk-grupe „Za manje smeća i više sreće – Zero waste & low impact Serbia“ jeste kompostiranje – recikliranje kućnog organskog otpada. To je proces pri kojem se organski otpaci, pomoću aktivnosti organizama koji žive u tlu (bakterije, gljivice, sitne životinje), i uz prisustvo kiseonika, pretvaraju u humus, koji nije neprijatnog mirisa i može se koristiti kao organsko đubrivo. I sve to možete raditi i u stanu, na terasi, iako mnogi misle da će im cela kuća smrdeti:

– Ta pogrešna pretpostavka dolazi zbog našeg iskustva sa kantom za otpatke, koja smrdi. Između kante za otpatke i kompostne kante postoji velika razlika: u prvoj organski otpad truli i pritom smrdi, a u drugoj se organski otpad razgrađuje i pritom miriše na šumski humus. U kompostnoj kanti postoji dobar odnos ugljenika, azota, kiseonika i vlage i ne dolazi do truljenja. Kompostiranje svima toplo preporučujem i nadam se da će uskoro proraditi i javne, gradske kompostane.

Primenom raznih metoda, količina otpada u jednom domaćinstvu može se radikalno smanjiti:

– Ja godišnje napravim, otprilike, jednu veliku kesu nereciklabilnog otpada. Prve godine sam imala i manje od toga, jer sam bila još radikalnija. Ali hajde da kažemo da je moj primer ekstreman.  Znam pouzdano da neki članovi grupe koju vodim smanjili količinu otpada koju proizvode (četvoročlana porodica) sa jedne male kese dnevno na jednu malu kesu smeća nedeljno. To je fenomenalno! Svako treba to sam za sebe da proceni i odredi koliko želi i može i da onda na tom smanjenju da radi.

Žene ozbiljno mogu da doprinesu smanjenju otpada jer su one najveći konzumenti kozmetičkih preparata i šminke:

– Šminka je problem ne samo kad je otpad (ambalažni) u pitanju, nego i kad je u pitanju korišćenje prirodnih resursa (na primer, jedan od većih problema je dečji robovski rad pri vađenju mineralnih pigmenata mika). Industrija šminke toliko je narasla da je to neverovatno. Koristimo milione preparata, i koja je tačno svrha svega toga? Moj savet je da smanjimo upotrebu kozmetičkih preparata, a da za onu kozmetiku koju koristimo biramo kvalitetnije, prirodne sastojke.

Roditelji od prvog dana rođenja deteta treba da misle na prirodu i njeno očuvanje, jer je za razgradnju jednokratnih pelena potrebno 500 godina:

– Mislim da samo treba zamisliti brdo pelena koje ćemo baciti u toku te, otprilike, dve godine. Celo to brdo je nešto što ostavljamo našoj deci u nasleđe, da ona rešavaju taj problem. Ne želimo to da radimo, ali je upravo tako. Pelene nisu razgradive, a i da jesu (bambus i tome slično), u uslovima na deponiji to ne bi bilo moguće. Ima mnogo dobrih grupa posvećenih upotrebi platnenih pelena gde je moguće naći obilje saveta i veliku podršku. Moja preporuka je da svakako treba pokušati, pa makar i smanjiti njihovu upotrebu ako se ne prelazi u potpunosti na platnene pelene. Mnogo roditelja je počelo da koristi samo platnene pelene za bebe.

Mislili smo da smo krenuli dobrim putem kada je doneta odluka o zabrani korišćenja plastičnih kesa. Međutim, Milja Vuković nas je demantovala:

– Nažalost, primer plastičnih kesa uopšte nije dobar primer, jer se tu suštinski ništa nije promenilo: umesto plastičnih, tzv. razgradivih kesa, prešli smo na oksodegradabilne, tzv. biorazgradive kese. I jedne i druge kese imaju dodat aditiv kojim se brže raspadaju na mikroplastiku, ne razgrađuju se. Nikakvo unapređenje se tu nije desilo. Biorazgradive kese koje koristimo nisu zaista biorazgradive, i u jednom delu Evrope čak su zabranjene. Mislim da bi bilo važno ograničiti upotebu jednokratne plastike i, sa druge strane, podržati upotrebu višekratnih i razgradivih alternativa. Postoji mnogo toga što bi država mogla i što bi trebalo da učini, i to bi i bilo moguće kada bi za to postojala volja, kada bi i stručnjaci i političari prepoznali da su ekološke promene naši zajednički, nadstranački, dugoročni, presudno važni prioriteti.

Zato mislite o tome. Za početak, dajte svoj doprinos ekologiji tako što ćete u kupovinu nositi cegere i što nećete kupovati ono što vam nije potrebno i što ćete veoma brzo baciti u đubre. Sve korisne savete možete naći u grupi na  „Fejsbuku”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi