Ispovest heroine koja je desetine izbeglih Srba sa Kosova vratila na ognjišta: Vesnin put je bio sve samo ne lak (FOTO)

Vesna Maliković, službenica za povratak na Kosovo i Metohiju, iz sela Srbobran, pre rata je radila kao prosvetni radnik, a zatim kao bibliotekar u jednoj školi. Vodila je jedan sasvim običan život sa suprugom i dvoje dece i ni slutila nije da će postati heroina napaćenog srpskog naroda.

Kako sama kaže, bila je jedan od mnogih svedoka koji su živeli i žive istoriju koja ništa dobro nikome nije donela. Ovako za portal 24sedam započinje svoju životnu priču dobra vila Kosova i Metohije, kako je od milošte zovu povratnici.

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Život ove žene odvija se u nekoliko etapa. Od detinjstva je živela u multietničkoj sredini, i pamti ga kao teško i interesantno, ali zdravo i normalno.

Znalo se ko je ko i šta je šta. Osamdesetih godina počele su demonstracije u Prištini, i tada sam prvi put čula parole koje nisam razumela, a koje su i danas prisutne, ne znajući ko je za koga, a ko protiv koga. Tih godina smo više sedeli kod kuće nego što smo išli u školu. Čas se bune Albanci, čas Srbi. Ovo današnje vreme je pokazalo ko se i u kolikoj meri borio za svoj identitet i koliko je ko ozbiljno shvatao problem u kojem su se Srbi našli tih godina. Nakon završenog školovanja počinjem da radim kao nastavnik u Đurakovcu. Predavala sam srpski jezik u mešovitim odeljenjima, gde su se učili srpski i albanski. Mala deca čiste duše su bez imalo pakosti u sebi, ali se kasnije formiraju i znaju da su drugačiji ljudi, da nismo svi isto.

Zatim počinje turbulencija, koja i dan-danas traje. Sve se ruši: mešoviti brakovi, velika prijateljstva, kumstva... Uvlači se velika mržnja među ljude i potpuno se menja način života, priseća se Vesna.

Odjednom si odrastao, i sve ono što je bilo lepo u tvom životu ruši se kao kula od karata, osim porodice. Vrlo brzo sam shvatila da je svaki dan u mom životu poseban, kao i da sutra ne postoji. Tako vam život priredi udarce od kojih ne možete da se oporavite. Taj ružni osećaj mržnje, jer nema ništa gore od toga, taj strah, mučnina, svakodnevna ubijanja i jednih i drugih, kolone i jednih i drugih... Deca koja plaču, stari ljudi koji nisu zaslužili golgotu koju smo svi zajedno prošli. Pustoš, rika goveda, miris paljevine koji mi još para nozdrve, slike svega bezumnog, sve to je urezano u mojoj glavi, plus bombardovanje ni krivih ni dužnih. 

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Počinje sukob dvaju naroda. Svakodnevno bombardovanje, plač moje dece, agonija koju prolazimo, ubijanja, previše raznih informacija, toliko lažnih i sa jedne i sa druge strane da čoveka dovode do granice ludila, kaže nam Vesna.

Živeli smo u nepodnošljivom strahu, tolikom da u jednom trenutku poželite da ste mrtvi. Razna su tu osećanja bila iz minuta u minut. Ogromna tuga vas obuzme, tolika da ne možete da mislite ni na svoj život. Niste više čovek, nego postajete zver. Gledate ponašanje ljudi, i to počinje da vas degradira, uništava vam inteligenciju, i ono što ste iole imali ljudsko više ne postoji. Ta panika koja se odjednom stvorila da moramo da odemo je nešto najteže što sam doživela. Strah za bratom, za sestrama, više niko ne misli na ono što je materijalno, tu je samo misao o spasavanju, a ne znaš ni kuda ćeš, ni kako ćeš. Bez struje, bez hrane, bez novca, a kolone idu. Neki za Crnu Goru, a neki za Srbiju.

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Već tada je znala da posle odlaska ništa neće biti isto.

Ulazis u kuću i ne znaš šta da poneseš, da li dokumenta, garderobu za sve nas, uspomene, fotografije, šerpe, lonce...

Ipak, najteže je kada...

Odlaziš s namerom da ćeš se vratiti... Moja deca gledaju u mene, a ja sam nemoćna. Koliko snage vam treba da pustite stoku, da zatvorite vrata, da otplačete za kučetom, da odete na groblje i poslednji put zapalite sveću, da uberete trešnju i da krenete u tom avetinjskom kolapsu, to se ne može opisati rečima, a da se ne doživi. Kreće kolona. U koloni plaču deca, plaču starci, puštena stoka izbezumljena, žedna, riče, čitavim putem sve je popaljeno... Opraštate se od svog kraja, svog detinjstva, mladosti, tek nekog novog, formiranog života, i krećete na put bez cilja... Gledate trudne majke i svakog trenutka mislite da će se poroditi. Usput doživljavamo sve i svašta: pucanje guma, uzdisanje staraca, kuknjavu, sudare i prevrtanja traktora. Pritom se plašite da vas neko ne upuca sa brda. Gledate umornu poraženu vojsku, bez života, koja vam obezbeđuje prolaz koliko može. 

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Taj 14. jun urezao se u Vesnino pamćenje toliko duboko da se od njega, kaže nam, nikada neće oporaviti. 

U koloni je bio narod, a ne političari. Oni čak ne zavređuju pažnju niti ijednu moju reč koju bih rekla o njima. Zato što sam po opredeljenju internacionalista koji voli svoju veru, svoju crkvu i svoju državu Srbiju, i o tome uopšte ne želim da polemišem. Moj narod i moja porodica su za mene najveća svetinja. Šta vam je istorija, čije je šta, ko je jači i kome pripada koja teritorija, to će vreme pokazati. Mi smo svi svedoci koji su živeli i koji žive istoriju koja ništa dobro nikome nije donela.

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Stižu u centralnu Srbiju, gladni i žedni. Ne znaju ni gde će, ni kod koga.

Sva naša familija se distancirala. Dođeš u kraj gde moraš da se prilagodiš, da se urazumiš i shvatiš da moraš da se boriš. Menjamo jedan, drugi, treći, četvrti stan, razne poslove smo suprug i ja radili samo da bismo opstali. Kupaš se s vodom iz flaša, bez osnovnih životnih uslova. Taman što očistiš jednu kuću i dvorište, dobiješ otkaz, ili u isto vreme dobiješ povećanje kirije, jer je nas s Kosmeta bio glas da smo puni para. Sigurno da je neko i imao, ali mnogi nisu.

Privatna arhiva/Vesna Maliković

U Mrčajevcima tek počinje borba za opstanak, radili smo sve što smo stigli... A deca dobra, ali tužna, ta njihova mala duša u tom trenutku mnogo je patila. Trudila sam se da se ne razlikuju od svojih vršnjaka. A prošli su svašta, od toga da ih maltretiraju do toga da ih ne priznaju, a bili su odlični đaci.

U tom periodu totalno posustaju i Vesni se javlja ideja da se vrati na Metohiju.

Svih tih godina, do te presudne 2006, bila sam u kontaktu sa svojim mestom i opštinom, jer sam redovno išla na radne grupe i bila sam u toku. Nas pet hrabrih ljudi, četvorica starijih muškaraca i ja, krećemo nazad u svoje mesto. Niti znamo šta nas čeka, niti gde ćemo biti, da li ćemo uspeti u svojoj nameri ili ćemo se odmah vratiti nazad. Moje odvajanje od porodice je bilo toliko traumatično da i danas vidim grč svoje dece, sa očima punih straha i neverice, da sebi nikada neću oprostiti odluku o povratku. Sačuvati porodicu u tom trenutku bila je prava umetnost.

Stižemo nas petoro u jedno mesto do Srbobrana i tu doživljavamo prvi poraz. Niko nije želeo da nas primi bez novčane nadoknade, a mi smo tad bili spremni da spavamo i napolju. Nekako smo se dogovorili sa predstavnikom sela i smestili se privremeno.

Moja prva zamisao je bila da počnem da radim kao nastavnik u školi, međutim, nije bilo mesta, pa odlučujem da moja misija krene u drugom smeru. S teškom mukom, zapošljavam se u kancelariji za povratak u opštini lstok. Nepoželjna sa svih strana, ulazim u osinjak, gde mi predstoji velika borba u kojoj sam potpuno sama. Jedini moj oslonac i najveća podrška svih ovih godina je moj suprug. A za sve to vreme ja prolazim svašta - glad, napade na kuću, ograničenja, razne provokacije, krađe...

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Posle teške borbe Vesna dobija kuću, suprug joj se pridružuje posle tri godine, a deca nastavljaju studije u Beogradu. Za sve to vreme ona se bori sa vetrenjačama i igra na svim frontovima, samo da vrati Srbe na svoja ognjišta.  

Moja jedina uteha je moj dnevnik, koji pišem svakog dana, a koji je prava arhiva, sa imenom i
prezimenom svakog izmučenog povratnika, sa svim anegdotama i pričama i pratećom
dokumentacijom. Kako sam vraćala Srbe, to nikad niko neće znati, pod kakvim pritiscima i stresom. Uvek moraš nekako doći do srca ljudi da bi ti verovali. Jednog dana ću
izdati knjigu sa svim podacima.

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Moram da naglasim da nam je, pored Olivera Ivanovića, Crkve i naše države, najviše pomogao tadašni ministar Dalibor Jevtić, koji se zalagao i borio za svaku kuću i povratnika, a koji je i danas u svakom trenutku tu za svakog čoveka. 

Privatna arhiva/Vesna Maliković

Trebalo mi je vremena da se naviknem na to da moram neprestano da se borim, ali i na činjenicu da mi je neko uzeo 23 godine života, odvojivši me od moje dece, braće i sestara, radi nekog teškog cilja da vratiš sve kako je bilo, a to je zapravo nemoguće - završava Vesna priču za naš portal.

Bonus video:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi