Jedno od najboljih muzičkih pozorišta u Rusiji, Državni kamerni muzički teatar „Opera Sankt Peterburga“, ponovo je na turneji u Srbiji, u okviru koje će izvesti tragičnu operu “Nasilje nad Lukrecijom” Bendžamina Britna, 13. i 14. novembra u Narodnom pozorištu, a zatim “Otmicu iz saraja” Volfganga Amadeusa Mocarta, 15. i 16. novembra, na sceni Opere i teatra Madlenianum.
Britn je bio veliki, svetski priznat engleski kompozitor 20. veka, a zanimljivo je da je težište dobrog dela njegove karijere u scenskim delima bila tema – protest protiv nasilja i rata. Ipak, ovo delo sadrži mučnu dramu, i time, neko ko je protiv nasilja, mirotvorac, pacifista, ovde pripoveda upravo o nasilju.
– Kompozitor je operu napisao 1946. godine, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata i ona predstavlja upravo njegovu reakciju na nasilje u svim strahotama rata. Lično ne znam nijednog umetnika koji bi glorifikovao nasilje, i osnovna iskonska ljudska osobina je da uvek bude protiv nasilja – objašnjava Jurij Aleksandrov, osnivač i stalni umetnički rukovodilac teatra u Sankt Peterburgu.
Opera je rađena u tadašnjim uslovima, Evropa je i dalje gorela od svih ratnih razaranja, posledice su se veoma osećale, a to se ogleda i u činjenici da je orkestar imao samo 17 članova, jer više ljudi nije moglo da se okupi u tehničkom smislu. Radnja tragičnog muzičkog komada je vezana za deo rimske istorije. Centralni lik je Lukrecija, supruga rimskog vojskovođe Lucija Kalatina, koju je u njenoj postelji nasilno napao Tarkvinije Sekst, koji je stanovao u njihovom domu. Kako nije mogla da izdrži takvu sramotu, izvršila je samoubistvo, ali je pred smrt mužu i ocu raskrinkala Seksta.
Ovu krvavu dramu prvi je zabeležio rimski istoričar Tacit, kasnije pesnik Livije, a postala je i osnova Šekspirove poeme, koja će kasnije prerasti u njegovo veoma brutalno dramsko delo “Titus Andronikus”. Opera „Nasilje nad Lukrecijom“ je prvi put izvedena u Rusiji upravo u pozorištu „Opera Sankt Peterburga“.
Reditelj, proglašen za nacionalnog umetnika Rusije, smatra da ovaj spektakl pokriva znatno šire teme i pokreće mnogo jača pitanja od onih da li se tu radi o ljubavi ili prevari.
– Važno je naglasiti da nasilje ne bira, jer može da nametne štetu svima, i bogatima i sitomašnima, a i vi u Srbiji, kao i mi u Rusiji, sigurno imate izreku „i bogati plaču“. Zato mi je i bilo zanimljivo da analiziram kako rat deluje na ljude, kako ratni pakao i nasilje uspevaju da izopače ono najljudskije u nama, jer je to nešto što nijednom čoveku nije svojstveno – jasan je Aleksandrov.
Umesto celokupnog muškog i ženskog hora, kako je bilo svojstveno u antičkom pozorištu, ovde se pojavljuju „On“ i „Ona“ kao predstavnici upravo tog Muškog i Ženskog hora, ali to umetniku nije bilo najvažnije u radu na predstavi.
– Za mene je smisao ove predstave upravo porodica, a moguće je videti i izbeglice koje su unesrećene ratom i beže od te nesreće, i te izbeglice su u gledalištu veoma blizu publike – objašnjava koncept ove opere reditelj koji se trudi da sruši čuveni “četvrti zid”, odnosno barijeru koja se stvara između publike i operskih pevača na sceni, i upravo se sve i dešava u tom kontrastu, jer voli da bazira predstave na odnosu scene i auditorijuma.
“Lukrecija” se izvodi na originalnom engleskom jeziku, a i sam Aleksandrov je ranije zvanično izjavio da samo na taj način delo nosi poetičnost i lepotu opere i vrhunsku estetiku muzike autora. Bilo je razmišljanja da, u prvoj varijanti, tekst bude na ruskom, a onda i na engleskom, ali su ipak u scenskoj verziji ostali pri odluci da sve bude samo na engleskom jeziku.
– U našem pozorištu, inače, italijanske kompozitore pevamo na italijanskom, operu “Faust” kompletno na francuskom, Mocarta na nemačkom, a što se tiče Britna, pokušali smo na ruskom jeziku, ali to nije bilo ono pravo – priznaje umetnik, poznat po svojim kreativnim eksperimentima i neočekivanim rediteljskim rešenjima, dodajući da je fonetika engleskog jezika specifična, pa bi se u prevodu na bilo koji drugi jezik mnogo toga izgubilo, a on nije želeo da izgubi nijedan delić te zaista genijalne partiture.
– Smatram da je dužnost svakog umetnika i u ovo doba, da odabere uglavnom teme koje su pametne, osvešćene, posebno teme o kojima će publika kasnije dugo razmišljati – kaže Aleksandrov i otkriva da nakon svakog izvođenja predstave redovno ostaje da razgovara sa publikom, da čuje mišljenje gledalaca, kao i da voli da proveri da li je sa ansamblom i celom ekipom učinio pravu stvar, a sigurno to nisu samo kostimi o kojima bi pričali da li su dobro odabrani.
Aleksandrov ovog puta sa svojim pozorištem na scenama Narodnog pozorišta i Madlenianuma gostuje sa dve dijametralno različite predstave. “Lukrecija” je ozbiljna, turobna, mračna drama, dok je “Otmica iz saraja” prilično vesela, može se reči komedija. U ovoj bajkovitoj priči radnja se dešava u Turskoj. Zaplet se vrti oko heroja Belmontea, koji uz pomoć vernog sluge Pedrila pokušava da spase svoju dragu Konstancu iz saraja turskog paše Selima.
– Danas imamo dovoljno drame u životu, i zato smo želeli da u Beogradu izvedemo i jednu veselu predstavu, kakva je “Otmica”, a ideja je i bila da ovde gostujemo sa dve potpuno različite opere.
Aleksandrov ističe da je u Mocartovoj operi, u njegovom čitanju i rešenjima, u prvi plan stavio jedan važan aspekt, a to je autobiografska priča, odnos Mocarta sa njegovom suprugom Konstancom, ali i odnos umetnika prema porodici i muzici koju stvara, te na kraju pokušaj da se te dve ljubavi usklade jedna sa drugom.
– Mislim da je to jedan važan paralelizam, da se dostigne ta tragična kulminacija, a neophodno je obratiti pažnju na odnos Mocarta i Konstance.
Iako pandemija blokira ceo svet, a posebno umetničko stvaralaštvo, Jurij Aleksandrov se nada da će u budućnosti imati prilike da stvara u Srbiji.
– Apsolutno bih voleo da radim kod vas, podrazumeva se, i mogu otkriti da sam već imao pregovore da režiram u Madlenianumu, kao i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali nažalost, ovakvo vreme iz osnova koriguje sve naše projekte, tako da se ništa više ne može sa sigurnošću planirati. Moram reći da veoma volim i cenim srpsku publiku, ona me podseća na onu pravu lenjigradsku publiku, ali ne na ovu sada, u Sankt Peterburgu, već na onu nekadašnju, toplu, duševnu, pametnu publiku i zato mi je uvek zadovoljstvo da ponovo dođem u Beograd – zaključuje čuveni ruski umetnik.
PROČITAJTE JOŠ: Nušić, Vulf, Fasbinder: Velike premijere tokom novembra u pozorištima u Beogradu
