Dušan Prelević Prele: Hiljadu puta iscrpljen, nikada poražen
I dan-danas kad me neko pita: ’Šta si po zanimanju?’, ja kažem - Prele
Dijamant brušen na kaldrmi rodnog Beograda, Dušan Prelević Prele bio je mnogo toga: fudbaler, roker, gluvator, glumac, boem, pisac, scenarista… Jednom rečju, bogomdani talenat. No, poput svakog dijamanta, nije bio u potpunosti čist. Sledio je svoje srce i navike, kojih se ni u jednom trenutku nije odrekao, i kao takav predstavljao je težak takmac za sve životne prepreke kojima je umnogome sam kumovao.
Rodio se 11. novembra 1948. godine u Beogradu, na Vračaru. Odrastao je bez “ćaleta”, a majka Anka ujedno mu je bila i očinska figura, čije ime je ponosito nosio kao srednje, i koja mu je, po sopstvenom priznanju, bila najbolji drug od 13. godine.
Muzika mu je bila sve
Momka sa Crvenog krsta nije preterano zanimala škola i sve što se tiče kalupnog obrazovanja. Napustivši gimnaziju, godinu dana je pekao sajdžijski zanat, a potom su se pred njim ukazala dva puta: fudbalski ili muzički.
Oduvek sport broj jedan u Srbiji, fudbal je zašao u snove i ovog golobradog klinca, koji je želeo, kao i svaki njegov vršnjak, da postane drugi Šekularac. “Pikao” je “fucu” za “Bulbulder” (klub koji nosi naziv po istomenom kraju), i za “Crvenu zvezdu”. Sport je batalio kad je uvideo mora da trčkara non-stop po terenu i da po ceo dan trenira, te opredelio se, za njega, mnogo lakši put – muziku.
Sa nepunih 17 godina, imao je svoju prvu svirku na igranci u Domu kulture “Braća Stamenković”. “Skidao” je rok i pop pesme koje su se tada vrtele na “Radiju Luksemburg”. Bez trunke znanja engleskog jezika, vrli sluhista prepevao bi ih u svom maniru. Videvši da tu može da zaradi neki dinar, taj 5. mart 1965. godine urezao mu su u pamćenje i označio dan kada mu je muzika ušla u krv i rekla “doviđenja”. Od tog trena znao je da će se ceo život, ma kako ispalo, baviti muzikom. Sa prvim honorarom, u visini od 5000 dinara, pričao je kasnije, počastio je svoje društvo “pljeskama” i pivom u kafani, svom drugom domu.
Svoj prvi album „Na oštrici brijača” objavio je 1982. godine uz pomoć Bore Đorđevića, tromboniste Kireta Mitreva, klavijaturiste Laze Ristovskog, gitariste Enesa Mekića, basiste Nenada Stefanovića Japanca, bubnjara Vladimira Furduja, trubača Stjepka Guta i glumca Slobodana Aligrudića. Sa ploče su se izdvojile pesme „Majko na šta liči tvoj sin“ i obrada hita sarajevskih Indeksa „Jutro će promeniti sve“. Drugi album pod nazivom „U redu, pobedio sam” objavljuje 1991, a pet godina kasnije izlazi album „Ja, Prele”. Za CD sa muzikom iz filma „Kraljica Margo” Gorana Bregovića otpevao je 1994. pesmu „La Nuit”, izmislivši za tu priliku reči koje podsećaju na jezik Roma.
Sam svoj najveći neprijatelj
Zamenivši školsku klupu za bine u salama mesnih zajednica, gde su održavale beogradske igranke, Prele bi pevao rokenrol do sitnih sata. Njegovo poimanje muzike nije se svodilo na puko tezgarenje, piše 011info.com. To je bila neopisiva ljubav, koja nije imala cenu. Bio je sorta čoveka koji nije vodio računa o karijeri zarad popularnosti u komšiluku. Mnogi profesionalni muzičari zazirali su od njega zbog njegove nepouzdanosti.
Upravo tako se opekao legendarni Kornelije Kovač, kome nije promakao Preletov hrapav, „kokerovski“ glas. Pozvao ga je da se pridruži njegovoj “Korni grupi”, ali preka crta, kao i strast prema cugi, učinili su svoje, ne davši mu da se tamo zadrži duže od nekoliko meseci.
Prethodni gafovi označili su novo poglavlje u karijeri „dživdžana“ iz Vidovdanske ulice – a to je bilo pozorište. Dušanov dar je sad uveliko bio znan, pa ga je Mira Trailović, dugodišnja upravnica Ateljea 212, uvrstila u njihov nadolazeći projekat – predstavu “Kosa”; i zadala mu rolu po kojoj je Prele postao svetu poznat. Zahvaljujući njegovom glasu u prestonicu je stigao duh “Brodveja” pre više od pola veka.
Mjuzikl nije doneo samo hvalospeve, nego i drugovanje sa kolegom Krstašem, beogradskim princem Draganom Gagom Nikolićem, kojem je u svojim zrelijim godinama namenio naslovnom ulogu u kultnom filmu “Poslednji krug u Monci”, time ostvarivši se i kao scenarista.
Priliku da napravi svetsku karijeru nije ugrabio, tj. bolje rečeno grubo ju je odbio. Naime, čuveni reditelj Bob Vilson, jedan od pionira avangardnog i eksperimentalnog teatra, pogledavši Preletovo izvođenje “Kose” nameračio se da ga odvede u SAD i tamo napravi zvezdu od njega. Kumio je i molio ga, a umesto potvrdnog odgovora dobio je kanonadu sočnih uvreda i pesnica od strane vračarskog kavgadžije. Samim time okončan je njegov boravak u Ateljeu.
Srpski Čarls Bukovski
Počeo je da piše sa 38 godina, sasvim slučajno, da zvukom pisaće mašine otera tišinu koja je nastala između dve ljubavne veze. Objavio je knjige „Kako je umro Baš-Čelik” (1987), „Voz za jednu bitangu”(1991), koautor je zbirke „Beogradske priče” (1991) sa Milanom Oklopčićem i Bogdanom Tirnanićem. Napisao je scenario za film „Poslednji krug u Monci” (1989) i „Poslednji krug u Monci 2”. Monografiju „Njim samim” pripremio je 1995. godine u kojoj su beleške i zapisi glumca Zorana Radmilovića.
Kršten od strane javnosti kao “srpski Čarls Bukovski“, kojem je mogao u svakom aspektu da dostojno parira, bio je u kontaktu sa dotičnim, verovali ili ne. Za vreme osamdesetih godina prošlog veka nekako je uspeo da se dokopa broja telefona slavnog Amerikanca. Jednog jutra, nakon celonoćne terevenke, i dalje “pod gasom”, pozvao je svog pandana sa druge strane okeana. Prisećao se kasnije Prele da je u San Pedru bilo podne, i da se javio ženski glas, koji je potom pozvao starog momka rečima: “Hank, Belgrade!”, reči koje su kod Preleta odjeknule sa oduševljenjem. Kao i uvek, čiča je razgovor otvorio sa: “Hi, baby”, a zatim ga je pitao da li je opet pijan. Na pozitivan odgovor posavetovao ga je da ode na počinak kako bi sutra opet mogao da se napije.
U želji da se probudi beogradski duh, 1998. godine pokrenuo je časopis „Probisvet” u čijem stvaranju su učestvovali Bogdan Tirnanić, Mika Oklop, Peca Popović, Božo Koprivica, Ana Rodić, Jelena Ranković, Velja Pavlović, Goran Divac, Mirjana Bobić Mojsilović i drugi probisveti. Sa glumcem Petrom Kraljem snimio je 2002. godine pesmu Laze Kostića „Santa Maria della Salute”. Pisao je kolumne i priče u novinama „Duga”, „NIN”, „RTV Revija”, „Mozzart Sport”, „Politikin Zabavnik”, „Književne novine”, „Jefimija”, „Kurir”… Bio je član Udruženja književnika Srbije i Udruženja džez muzičara.
Jednooki džek
Ako mu je muzika bila ljubav, onda mu je kafana definitivno bila ljubavnica. Njegov svakako najveći porok od rane mladosti bila je neporeciva odanost kapljici. U spoju sa britkim jezikom, nemirnom naravi, svojeglavošću, ali i osobenim osećajem za (ne)pravdu, alkohol mu je dosta zla naneo i obogaljio ga za života.
U jednom kafanskom okršaju ostao je bez oka. Ispao je džek, oprostio je svom “sparing partneru”, jer je te večeri, kako je obznanio, sam preterao i izazvao kavgu. No, od tada zdravstveni problemi su počeli da se nižu jedan za drugim, te ubrzo je izgubio nogu od gangrene, a i ruka mu je bila van funkcije usled jedne od tuča. Međutim, to ga nije sprečilo da ostane vedrog duha i da do poslednjeg daha bije bitku sa svojim tečnim rivalom.
Namrgođeni gusar mekog srca preminuo je na današnji dan, 28. jula 2007. godine. Nikad se nije ženio, a iza sebe je ostavio dve ćerke, Dinu i Milicu, koje su, uz majku, predstavljale tri najvažnije dame u njegovom životu. Jedna od životnih krilatica bila mu je: “Hiljadu puta iscrpljen, nikad poražen.”
Svoj politički angažman manifestovao je članstvom u DEPOS-u početkom devedesetih godina prošlog veka i u DSS-u. Bio je uhapšen u demonstracijama 9. marta 1991. godine.
Pročitajte još
“Čini mi se da je Beograd i dalje pust bez mog oca. Baš kao što je pust i bez Gage (Dragana Nikolića), Tirketa (Bogdana Tirnanića), Pere (Petra) Kralja, Pece (Predraga) Ejdusa i mnogih drugih samuraja beogradske kaldrme. Iscrpljen od raznih budalaština i budala, ali ne i poražen. Nekada mi je drago što moj otac nije tu da vidi ono što mi svakodnevno gledamo. Malograđanštinu, banalnost, bahatost, nekulturu, ovaj šoder i šljam koji je zavladao našim gradom. Kada sam pre tri godine pokrenula zvanične naloge na društvenim mrežama Facebook, Twitter i Instagram, ideja mi je bila da pokušam da sačuvam sećanje na svog oca, jer mislim da Beogradu zaista nedostaje Prele. Baš kao što nedostaje i meni. Da sam na pravom putu, uverila sam se veoma brzo jer mi se javilo mnogo ljudi s rečima podrške i oni su mi svojim komentarima dali vetar u leđa da nastavim da održavam uspomenu na oca, na početku kroz društvene mreže, a onda je sve to preraslo i u knjigu „Ko želi da živi večno“ sa njegovim pričama. Raduje me kada vidim da, u moru gluposti i banalnosti koje nam se svakodnevno serviraju, ipak nije sve izgubljeno i da naši junaci ipak nisu gubitnici u ovom vremenu”, rekla je Milica Prelević, prenosi serbiantimes.info.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari